Braonkasti rođak sa sela

Da li bi­smo se ma­nje ža­li­li na ame­rič­ko pa­tu­lja­sto som­če u na­šim vo­da­ma ka­da bi u nji­ma broj­ni­ja bi­la vr­sta ko­ja se ma­nje mno­ži i te­že ši­ri ali za­to ra­ste znat­no vi­še od na­pa­sti ko­ju ve­ći­na nas ne vo­li ni da vi­di na udi­ci?

Jed­na sta­ra i vr­lo po­uč­na ki­ne­ska iz­re­ka gla­si: »U lo­šem tre­ba vi­de­ti do­bro«. A ta­ko je ne­ka­ko i u na­šem ri­bo­lo­vu. Ka­da, re­ci­mo, pla­nin­sku re­ku, po­put Vi­so­či­ce ili Uv­ca, bra­nom pre­gra­de i od de­la nje­nog to­ka na­pra­ve je­ze­ro, u slu­ča­ju po­me­nu­tih vo­da – Za­voj­sko od­no­so Uvač­ko, svi­ma nam ne­do­sta­je taj ne­ka­da div­ni deo to­ka, ali ne pla­če­mo za njim do­ve­ka, već na­sto­ji­mo da iz­vu­če­mo naj­bo­lje iz te ne­vo­lje i ume­sto pa­strm­ki, li­plja­na i mla­di­ca poč­ne­mo da pe­ca­mo ša­ra­ne, smu­đe­ve, so­mo­ve... 

Slič­no to­me, do­šli su u mno­ge na­še vo­de i br­zo se pre­nam­no­ži­li tol­sto­lo­bi­ci (dve vr­ste – si­vi i be­li) i »cver­gla­ni« tj. ame­rič­ki so­mi­ći (ta­ko­đe dve vr­ste – cr­ni i braon) i pot­pu­no pro­me­ni­li eko­si­ste­me ve­li­kih re­ka i ve­ći­ne je­ze­ra. Ni zbog to­ga ne vre­di pla­ka­ti, već tre­ba po­ku­ša­ti iz­vu­ći naj­bo­lje i iz tih ne­vo­lja. A ta­ko se stva­ri i od­vi­ja­ju, bu­du­ći da smo pri­lič­no br­zo ma­sov­no na­u­či­li da pe­ca­mo »bi­ko­ve« na »teh­no­plank­ton ta­ble­te« i ri­bo­kra­di­ca­ma ko­je ih lo­ve gra­bu­lja­njem po­ka­za­li da se ta ri­ba sa­svim re­gu­lar­no mo­že upe­ca­ti za usta, i to u ve­li­kom bro­ju.

KAD JE REČ O CVER­GLA­NU, PRO­BLEM je ma­lo ve­ći, jer se na mno­gim vo­da­ma ova ri­ba do te me­re pre­nam­no­ži­la da je zbog ne­do­stat­ka hra­ne po­sta­la ve­o­ma sit­na. Ipak, ne­tač­no je re­ći da je u Evro­pi za­kr­žlja­la i da na­ra­ste mno­go ma­nje ne­go u Ame­ri­ci. I ta­mo se naj­če­šće lo­ve pri­mer­ci od 100-200 g, a svi ska­ču od sre­će ka­da uhva­te ko­mad od po­la ki­lo­gra­ma, dok se ri­be od pre­ko ki­lo­gra­ma sma­tra­ju ret­kim ka­pi­tal­ci­ma. I ta­mo po­sto­je vo­de gde ih je ma­nje i na­ra­stu ve­ći (u pro­se­ku 200-300 g), ali i one gde ih je bez­broj te je pro­seč­na lov­na te­ži­na vi­še­stru­ko ma­nja.

A ka­ko on­da od te ma­le-ve­li­ke ne­vo­lje iz­vu­ći naj­bo­lje, tj. ne­što do­bro? Pa, re­ci­mo ta­ko što će­mo ići na one vo­de gde cver­gla­ni na­ra­stu ve­ći, bi­ra­ti mam­ce ko­ji do­no­se sa­mo krup­ni­je pri­mer­ke, vo­di­ti de­cu da ih pe­ca­ju (jer su ove ri­be ve­o­ma za­hval­ne za to i mo­gu uči­ni­ti da de­ca za­vo­le ri­bo­lov, a pri­tom su ve­o­ma bor­be­ne), i na kra­ju – ta­ko što će­mo ih ne­mi­li­ce je­sti, jer su ve­o­ma uku­sne!

Moj sin Ste­fan vo­li da pe­ca krup­ne cver­gla­ne na Bo­van­skom je­ze­ru, gde re­dov­no lo­vi pri­mer­ke od 200 do 400 g, ali tu gra­ni­cu ni­ka­ko da pre­đe. Ide­mo bar pet-šest pu­ta go­di­šnje na­men­ski na krup­ne so­mi­će, ali ri­ba od 600-700 g, a ta­kve se po­ne­kad ulo­ve u Sr­bi­ji, ni­ka­ko da za­gri­ze Stef­kov ma­mac.

RAS­PI­TU­JU­ĆI SE KOD DRU­GA­RA O TO­ME gde ima du­plo ve­ćih je­din­ki od Stef­ko­vog naj­te­žeg »cver­ka«, sa­zna­doh da su se ne­ka­da, pre de­se­tak go­di­na, na je­ze­ru Bar­je kod Le­skov­ca lo­vi­le ri­be od 1.200-1.300 g! Pra­vi prav­ca­ti ka­pi­tal­ci! Iako ta aku­mu­la­ci­ja ni­je pre­da­le­ko od Ni­ša, ni­je mno­go po­se­će­na jer va­ži za ve­o­ma ne­pri­stu­pač­nu – oba­le su iz­ra­zi­to str­me, a ma­ka­dam­ski pu­te­vi oko nje lo­ši i če­sto ne­pro­hod­ni. Ko­li­ma se, isti­na, la­ko sti­že do bra­ne, ali tu na­sta­ju pro­ble­mi: ko ne­ma te­ren­sko vo­zi­lo da­lje mo­ra pe­ške, a na pr­vih pet­sto­ti­nak me­ta­ra od bra­ne pe­ca­nje je za­bra­nje­no!

Sve ove in­for­ma­ci­je su či­ni­le da ovo je­ze­ro iz­be­ga­va­mo, po­go­to­vo za­to što na pe­ca­nje če­sto s na­ma ide i moj otac, Stef­kov de­ka Fi­ka, ko­ji sa svo­jih 70 go­di­na i ni­je baš ras­po­lo­žen za trč­ka­ra­nje oko ne­pri­stu­pač­nog je­ze­ra i tra­že­nje po­god­nih me­sta, na­ro­či­to ako pri­tom tre­ba još da no­si deo ne baš la­ga­ne ri­bo­lo­vač­ke opre­me.

IPAK, MI NA KRA­JU OD­LU­ČI­SMO DA PO­SE­TI­MO ovo po­ma­lo taj­no­vi­to je­ze­ro, i to, ka­ko sam ja for­mu­li­sao, u na­uč­no-is­tra­ži­vač­ke svr­he! Na­i­me, jed­na ide­ja mi se vr­zma­la po gla­vi. Šta ako u tom je­ze­ru ne ži­vi cr­ni cver­glan, ka­ko ga Ame­ri­kan­ci zo­vu (eng. »black bul­lhead«, lat. Ame­i­u­rus me­las), već braon ame­rič­ki so­mić (Ame­i­u­rus ne­bu­lo­sus), ko­ji je u Sr­bi­ji mno­go re­đi, a ge­ne­ral­no na­ra­ste ve­ći? To bi mo­glo da bu­de re­še­nje za­go­net­ke, jer u otvo­re­nim vo­da­ma (Du­nav, Sa­va, Mo­ra­va, Ti­sa...) ži­ve obe vr­ste, ali pre­ko 90% ulo­va či­ni cr­ni cver­glan (ko­ji za­pra­vo uop­šte ni­je crn ne­go žu­to-ze­len), što im­pli­ci­ra da je baš on sklon pre­nam­no­ža­va­nju. To bi, da­lje, zna­či­lo da ne­ko je­ze­ro – ako u nje­mu ima sa­mo braon cver­gla­na – mo­žda i ne­ma pro­blem s pre­nam­no­že­nim so­mi­ći­ma, te za njih ima vi­še hra­ne, što im pru­ža šan­su da na­ra­stu ve­ći. E, to je tre­ba­lo pro­ve­ri­ti, jer ni­ka­ko ni­sam us­peo da sa­znam ko­ja vr­sta so­mi­ća u Bar­ju ži­vi, ni­ti mi je iko ika­da po­slao do­volj­no do­bru sli­ku svog ulo­va sa ove vo­de da bih sa nje to mo­gao ne­dvo­smi­sle­no utvr­di­ti.

I TA­KO, MI OKO PO­DNE­VA, pre­šav­ši 75 km od Ni­ša za oko sat i po vo­žnje, sti­go­smo do bra­ne Bar­ja. Tu smo osta­vi­li ko­la, pa kre­nu­li pe­ške ude­sno, ma­ka­dam­skim pu­tem pot­pu­no ne­po­god­nim za bi­lo ka­kva vo­zi­la osim te­ren­skih. Pe­ša­či­li smo do­brih 20 mi­nu­ta i on­da se str­mom sta­zi­com spu­sti­li do je­ze­ra.

A ono... Le­po, či­sto, bi­stro kao ra­ki­ja, ne­ma tra­ve, a na pr­vi po­gled i bez ža­ba i zna­ko­va pri­su­stva iole ve­ćih ri­ba, s tek po­ne­kim ko­lo­bar­či­ćem ko­ji su pra­vi­le be­o­vi­ce pri lo­vu mu­ši­ca sa po­vr­ši­ne. Do­bro, šta je tu je, pro­ba­će­mo. Cilj nam je da upe­ca­mo jed­nu ri­bu, bar da sa­zna­mo vr­stu. A ako u to­me uspe­mo, ima­mo i dru­gi cilj – da uhva­ti­mo i jed­nu ve­li­ku ri­bu. 

Stef­ko će pe­ca­ti na tri šta­pa (i to la­ga­na va­ra­li­čar­ska, jer fi­de­re ne­ma­mo), na hra­ni­li­cu. U njoj će bi­ti Gi­ca Mix hra­na s aro­mom ja­go­de (po­što se Ame­ri­kan­ci ku­nu u taj mi­ris za lov so­mi­ća), ko­joj smo do­da­li pre­zlu, pre­kru­pu i ku­ku­ruz.

ZA MA­MAC SMO PO­NE­LI SAR­DE­LE I be­o­vi­ce, od ko­jih će­mo ko­ri­sti­ti ili rep (ot­pri­li­ke du­ži­ne tre­ći­ne te­la ri­bi­ce od 10-15 cm) ili fi­let. Ina­če, po na­šem is­ku­stvu sa Bov­na, oba­ve­zno tre­ba pro­ba­ti i na 2-3 zr­na ku­ku­ru­za kom­bi­no­va­na s 2-3 me­sna cr­vi­ća, jer ta­kav »sen­dvič« krup­ni cver­gla­ni obo­ža­va­ju. Tu, pred na­ma, bi­le su u sa­mom pri­o­ba­lju i ve­li­ke školj­ke, ko­je, uz pu­že­ve, ta­ko­đe če­sto da­ju do­bre ri­be.

Za po­če­tak smo za­ba­ci­li dva šta­pa, jer ni­sam pri­sta­li­ca pre­vi­še »ra­da« na pe­ca­nju, a pra­vlje­nje si­ste­ma je­ste vr­sta po­sla. Je­dan smo na­mam­či­li ku­ku­ru­zom, a dru­gi re­pom od sar­de­le... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 621, od 11.10.2024.-)