Ne upeca svako...

Na po­pu­lar­nom te­re­nu kod Kni­ća­ni­na već ne­de­lja­ma je ve­o­ma te­ško na­ći do­bro a slo­bod­no me­sto, po­go­to­vo pre­ko vi­ken­da. Ali ri­bo­lov­ci ko­ji ume­ju da »pro­či­ta­ju si­tu­a­ci­ju« i na oni­ma ko­ja ni­su ide­al­na mo­gu ve­o­ma le­po pe­ca­ti

Če­sto ri­bo­lov­ci obil­ne ulo­ve ostva­re­ne na te­re­ni­ma uda­lje­nim od nji­ma po­zna­tih lo­ka­ci­ja ko­men­ta­ri­šu ne­kri­tič­ki, pa čak i pot­ce­nji­vač­ki re­či­ma: »Ta­mo ne upe­ca sa­mo ko ne za­ba­ci«. Le­tos je to »va­ži­lo« za Ta­miš i Du­nav (kod No­vog Sa­da), a po­me­nu­ti ko­men­ta­ri uglav­nom su do­la­zi­li od ri­bo­lo­va­ca iz ju­žni­jih kra­je­va. Sa­da, me­đu­tim, ka­ko to sva­ke go­di­ne bi­va ne­gde od po­lo­vi­ne ok­to­bra na­da­lje, na dru­štve­nim mre­ža­ma smo za­tr­pa­ni ob­ja­va­ma o ulo­vi­ma be­le ri­be ostva­re­nim uglav­nom ju­žno od Sa­ve i Du­na­va, ko­ji se »od­o­zgo« ko­men­ta­ri­šu na isti na­čin.

ME­ĐU­TIM, SVI­MA KO­JI IŠTA o ri­bo­lo­vu zna­ju i iole tre­zve­ni­je raz­mi­šlja­ju ja­sno je da ni u jed­nom ni u dru­gom slu­ča­ju ulo­vi ni­su za­ga­ran­to­va­ni, što po­tvr­đu­je i či­nje­ni­ca da su svim tim »zi­cer te­re­ni­ma« mno­gi vr­sni »go­stu­ju­ći« fi­de­ra­ši osta­ja­li pra­znih ša­ka – u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma zbog ne­do­volj­nog po­zna­va­nja te­re­na, a u dru­gim zbog to­ga što ne bi us­pe­li da sed­nu na ne­ko od iz­da­šnih me­sta (ko­ja su po pra­vi­lu ne­pre­kid­no za­u­ze­ta).

U sva­kom slu­ča­ju, lju­bo­mo­ri ne­ma me­sta, jer kao što su Mo­ra­ve le­tos bi­le škr­te, sa­da je škrt Ta­miš. No još je va­žni­je shva­ti­ti to da kao što u je­ku se­zo­ne na Ta­mi­šu ri­bu ni­je mo­gao da upe­ca baš »sva­ko ko za­ba­ci«, ta­ko se ni ovih da­na na Mo­ra­vi ili Ti­si ne­će la­ko na­pe­ca­ti baš svi, uklju­ču­ju­ći i ver­zi­ra­ne fi­de­ra­še, već će uspe­ha ima­ti oni ko­ji na kon­kret­nom do­brom me­stu pro­na­đu do­bit­ni pri­stup.

Ja bez ob­zi­ra na lju­ba­zne po­zi­ve pri­ja­te­lja iz za­vi­ča­ja (Kru­šev­ca) go­di­na­ma ni­sam pe­cao na Za­pad­noj Mo­ra­vi (ko­ja mi je pre­da­le­ko), dok na Ti­su ne­da­le­ko od Kni­ća­ni­na odem jed­nom ili dva pu­ta u se­zo­ni, pre sve­ga da me že­lja mi­ne. Na­i­me, ka­da ri­ba na tom te­re­nu to­kom ok­to­bra pro­ra­di, go­to­vo je ne­mo­gu­će do­ći vi­ken­dom i pro­na­ći me­sto. Sre­ćom po me­ne, eki­pa mo­jih do­brih pri­ja­te­lja i vr­snih fi­de­ra­ša, ko­ji su pri­li­kom ne­ko­li­ko pret­hod­nih iz­la­za­ka na Ti­su ve­o­ma le­po pro­la­zi­li, ja­vi­la mi se to­kom su­bot­nje ve­če­ri s in­for­ma­ci­jom da su se ne­ka­ko sme­sti­li kod Kni­ća­ni­na, i da prem­da im kon­kret­na po­zi­ci­ja ni­je bi­la ide­al­na – mo­gu da ra­ču­nam na me­sto s kog ću pe­ca­ti jed­nim šta­pom.

IZ PO­ŠTO­VA­NJA PRE­MA KO­LE­GA­MA KO­JE su noć pro­ve­le u ko­li­ma, ni­sam če­kao da sva­ne već sam na po­zi­ci­ju sti­gao do­sta pre zo­re. Oba­la je bi­la vi­so­ka, ta­ko da je 3 m du­ga dr­ška me­re­do­va bi­la je­dva do­volj­na sa do­seg­ne vo­du, ali na­vi­kao sam se to­kom go­di­na i na go­re. A ta­kva si­tu­a­ci­ja bi­la je de­lom uzro­ko­va­na i či­nje­ni­com na ko­ju me je Go­ran Ne­dić upo­zo­rio, jer je bit­na za pe­ca­nje – Ti­sa je bi­la u pri­met­nom pa­du, što se mo­glo od­ra­zi­ti i na sla­blje­nje ak­tiv­no­sti ri­be a i na nje­no uda­lja­va­nje od oba­le.

Go­ran i nje­gov ko­le­ga Mi­loš su pret­hod­nih da­na tu vr­lo le­po pro­la­zi­li, ali je me­sto ko­je su sa­da us­pe­li da za­u­zmu na­me­ta­lo da pe­ca­ju prak­tič­no je­dan uz dru­gog, jer su sa­mo ta­ko uspe­va­li da iz­beg­nu krš na dnu, u kom su si­ste­mi go­to­vo pri sva­kom po­ku­ša­ju pro­vla­če­nja osta­ja­li. Ja sam se sme­stio pe­de­se­tak me­ta­ra niz­vod­no od njih dvo­ji­ce – le­vo od me­ne pe­cao je brač­ni par iz Lo­zni­ce, ko­ji je tu bo­ra­vio već dva da­na, dok je naš pri­ja­telj Ne­nad bio od me­ne ne­što uz­vod­ni­je. Lo­zni­ča­ni su mi re­kli da je do pret­hod­nog po­po­dne­va ri­ba od­lič­no re­a­go­va­la na pop-apo­ve, ali da se sa­ti­ma (tj. vi­še od po­la da­na) ni­šta ni­je de­ša­va­lo. Po­ve­zao sam to s opa­da­njem vo­de i re­šio da pro­bam da ri­bu po­tra­žim ne­što da­lje. Vo­de­ći se istom lo­gi­kom, Go­ran i Mi­loš su to već bi­li ura­di­li, pa su od ju­tra za­ba­ci­va­li čak 10-15 m da­lje ne­go pret­hod­nih da­na (ka­da su ima­li iz­u­zet­ne ulo­ve).

OVOG DA­NA DO­BIT­NU DA­LJI­NU, od ne­kih 45 m, pr­vi je pro­na­šao Go­ran, dok je Mi­loš na 50 m do­bi­jao znat­no sit­ni­ju ri­bu. Ali bu­du­ći da su oni se­de­li uz sa­mu vo­du, a ja bio ma­lo da­lje od nje, re­šio sam da ja ipak idem na 50 m. Ka­ko mi je iza le­đa bi­lo raz­gra­na­to sta­blo, mo­rao sam da za­ba­cu­jem iz se­de­ćeg po­lo­ža­ja, što na tim da­lji­na­ma i ina­če či­nim ka­da ko­ri­stim hra­ni­li­ce od 60-70 g, ko­je su ovog pu­ta bi­le do­volj­ne; to ni­je bio pro­blem ni za šta­po­ve ko­je sam po­neo (vi­di okvir »Pri­bor«), ali je sva­ki za­ba­čaj mo­rao bi­ti ve­o­ma pre­ci­zan po ho­ri­zon­ta­li jer je hra­ni­li­ca mo­ra­la da pro­đe kroz uza­ni »pro­laz« u kro­šnji, pa o dru­gom šta­pu ni­sam ni raz­mi­šljao.

KRE­NUO SAM S KRAT­KIM PRED­VE­ZOM OD PLE­TE­NI­CE (du­ži­ne 40 cm) i pop-apom na tr­nu is­pod udi­ce, a ri­ba je po­vre­me­no uzi­ma­la i Steg Up­ter­se (ko­je već du­go ko­ri­stim) i Do­vit Fis­hing Pop-upo­ve, ko­je sam ne­dav­no na­ba­vio, ali se na udar­ce po­do­sta če­ka­lo, pa sam pro­bao kom­bi­na­ci­ju tan­ke gli­ste i cr­va. Na nju se ri­ba br­že ja­vlja­la, ali ner­vo­znim tr­za­njem i pu­šta­njem mam­ca, bez ka­če­nja, dok ni­sam krat­ki mo­no­fil­ni pred­vez za­me­nio znat­no du­žim, od oko 70 cm (od naj­lo­na For­max Rig Ma­ster, de­blji­ne 0,12 mm), na kom je bi­la udi­ca Ow­ner So­de br. 14.

Re­a­li­za­ci­ja je od­mah po­sta­la znat­no bo­lja, ali se po­ve­ćao i broj za­pi­nja­nja za li­šće i gra­ne pri za­ba­ci­va­nju, što je re­zul­ti­rao če­stim pu­ca­njem pred­ve­za i mo­jim do­dat­nim ner­vi­ra­njem, jer sam u raz­nom kr­šu na dnu ma­lo-po­ma­lo po­tro­šio go­to­vo sve po­ne­te hra­ni­li­ce od 60 i 70 g, ko­je su od­go­va­ra­le da­lji­ni, du­bi­ni vo­de i sna­zi to­ka... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov 623-)