Moji prijatelji Rade, Rajko i ja smo ove godine šarana na Bilećkom jezeru počeli da pecamo od kraja aprila i pre isteka prve polovine juna imali smo nekoliko ulova. Uglavnom na vodu idemo vikendom (od petka do nedelja), a lovimo na lokalitetu Orah, na bojlije koje već petnaestak godina pravim, držeći se pri tom korisnih savjeta koje mi je dao moj pokojni prijatelj Siniša Milenković, urednik šaranske rubirke u Ribolovu, koji je u nekoliko navrata i sam dolazio na ovu akumulaciju.
Taj miks (veoma sličan onom za koji recepturu objavljujemo na str. 8 ovog broja) nije skup, skoro svi sastojci se mogu nabaviti u prodavnicama životnih namirnica, a na Bilećkom jezeru, na kome se bojliji ne koriste u većoj količini, daje odlične rezultate. Od aroma najviše koristimo jagodu, vanilu, tuti-fruti i školjku, a povremeno probamo i neku drugu, ali smo u tom eksperimentisanju ograničeni prilično slabim izborom u prodavnicama u našem kraju. To, međutim, nije nimalo čudno, već je posledica činjenice da veoma mali broj ribolovaca uopšte pokušava da na ovoj vodi lovi šarana na »moderni način«, a mnogi koji pokušaju brzo odustanu, kada shvate da je potrebno uložiti dosta truda i vremena u pronalaženje mjesta, hranjenje i održavanje, a sve to padne u vodu kada mrežaroši vide da neko ima uspjeha, pa samo čekaju da ode, da bi na poziciji na koju je riba privučena hranom spustili mreže. Zato se moji prijatelji i ja krijemo i premeštamo sa mjesta na mjesto, ali sve to zaboravimo kada ostvarimo dobre ulove i nalet adrenalina uradi svoje, pa nam ništa ne pada teško i svaku novu sezonu jedva čekamo, da počnemo da hranimo odabrana mjesta bojlijima i kukuruzom (kuvanim češće nego sirovim) i da lovimo na njima.
U PRVIH NEKOLIKO IZLAZAKA ove sezone uhvatili smo desetak manjih šarana, teških od dva do pet kilograma... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 326-)
