Lov potočne pastrmke u stajaćoj vodi (tj. u veštačkim i prirodnim jezerima) zahteva drugačiji pristup od onog na tekućicama. Osim leptira i kašika različitih težina, među efikasne mamce na plitkim i srednje dubokim stajaćim vodama spadaju i tzv. tvič vobleri.
Jedan od poželjnih preduslova za uspešan jezerski ribolov takvim mamcem je da vobler bude tonući, budući da i takav ima nekoliko prednosti nad neutralnim (suspending) i plivajućim modelima. Prva od njih ogleda se mogućnosti daljeg zabacivanja, što je često neophodno, budući da pastrmka u jezerima hranu pretežno traži po »slobodnoj vodi«. Dugačkim hicima pokrivamo veću površinu i tako skraćujemo vreme potrebno za nalaženje ribe (naravno, uvek treba obratiti posebnu pažnju na jasno definisane »strukture« – kao što su granje u vodi, potopljene ili nad površinom nadvijene krošnje i žbunje, krupno kamenje ili stene u vodi itd.). Osim toga, tonućim voblerom možemo lakše pretraživati različite slojeve, što može biti veoma korisno, jer riba menja dubinu po kojoj se kreće, u zavisnosti od doba dana, temperature vode, vazdušnog pritiska i drugih faktora. Kada pastrmka nije raspoložena da se digne sa dna i pokupi hranu u višim slojevima vode (što nije retkost), moramo varalicu spustiti na samo dno i ponuditi je tamo. U drugim slučajevima se ona kreće u srednjem sloju (na dve trećine dubine ili na pola vode tj. negde na sredini između površine i dna) pa joj je potrebno tu i ponuditi varalicu, tako što ćemo nakon zabačaja sačekati da potone do odabrane dubine, pa je onda povlačiti.
TVIČ VOBLER TREBA DA IMA mali kljun, jer mu to daje startnost i živahnost... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 323-)