Iako je od tada prošlo punih pet godina, odlično se sećam 15. avgusta 2008, kada sam sasvim slučajno »otkrio« tehniku kotrljanja. Tog oblačnog jutra sam kao i mnogo puta ranije krenuo na Južnu Moravu da pecam mrenu dubinskim metodom. U skladu sa ranijim iskustvima iz letnjih meseci, očekivao sam dobar ulov, a od mamaca sam imao larvu vodenog cveta i ponešto glista. Na brzinu sam ulovio nekoliko šiljkica (sitnih mrena), a onda sam greškom zabacio u brzak, koji je počeo da nosi moj sistem zajedno sa prilično teškim olovom. Čekao sam da se uteg zaustavi, ne bih li stavio štap na držač i nastavio da pecam, a dočekao sam snažan udarac, koji mi je umalo izbio štap iz ruke. Instinktivno sam reagovao snažnom kontrom, i bio uveren da sam zapeo za kamen, ali je on, na moje zaprepašćenje, počeo da se kreće uzvodno... A onda se najlon iznenada olabavio. Izvadio sam sistem i shvatio da je udica pukla od težine krupne i jake ribe.
»ZAŠTO NE BIH NASTAVIO da pecam ovako«, pomislio sam dok sam vezivao novu jednokraku i uskoro je moj vodeni cvet još jednom odleteo pravo u maticu. Držeći strunu zategnutu, pustio sam olovo da se kotrlja niz brzak, i posle nekoliko vožnji bez dešavanja ponovo sam imao udarac. Ovoga puta sam nakon kraće borbe izvadio lepog klena, pa sam rešio da probam na glistu. U trećem zabačaju, moja montaža se ponovo iznenada zaustavila usred brzaka. Nisam znao da li je u pitanju riba ili je olovo zapelo za neku prepreku, ali sam za svaki slučaj kontrirao i doživeo borbu za pamćenje! Punih 20 minuta zamarao sam mrenu tešku čak 2,7 kg, a posle toga sam uhvatio i dve nešto manje, ali opet veoma lepe – od 1,6 kg i 1,8 kg! Od toga jutra redovno pecam na kotrljanje tokom većeg dela sezone, ali sam najviše uspeha imao u letnjem periodu, u uslovima stabilnog vodostaja i bistre vode... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 331-)