Deo naše najveće planinske reke na potesu od Perućca do početka Zvorničkog jezera ne privlači ribolovce samo izuzetnom lepotom prirode, već i prosečnom lovnom veličinom skobalja i plotica kakva se ne sreće nigde drugde kod nas, pa ni u regionu. Sada je pravi čas za lov najvećih od tih velikih riba, koje ne praštaju ni najmanju grešku niti slabost pribora ili sistema, pa traže od ribolovca da povede računa o svakom detalju.
Samo najzagriženiji ribolovci, među njima i ja, pecaju tokom cele godine, pa i zimi, ali temperatura koja je više od dva meseca bila znatno ispod nule sprečila je i većinu nas u redovnim izlascima na vodu. Koliko je bilo hladno najbolje govori činjenica da su dosta dugo pod ledom bile ne samo sve stajaćice u zemlji, već i gotovo sve reke. Drina je jedna od samo nekoliko naših tekućica koje nisu bile prekrivene ledom, pa smo moj drugar Danilo Vasojević i ja rešili da duži period bez ijednog zabačaja, koji nam je obojici teško pao, prekinemo baš na Drini, i to u okolini Bajine Bašte, na po mom mišljenju najlepšem delu reke.
OVOG PUTA DOMAĆIN nam je bio jedan od naših najuspešnijih mladičara Mlađo Obrenović, koji odlično barata i bolonjezom, a odmah po dolasku na dogovoreno mesto sva trojica smo se uputili na vodu kako bismo pokušali da prevarimo nekog skobalja ili ploticu. Iako smo poranili, nismo bili prvi – dosta ribolovaca već je uveliko pecalo sa obe strane reke.
Iskakanje krupnih skobalja iz vode (koje ovdašnji ribolovci zovu kupanjem) specifično je za Drinu, a iskustvo govori da mamac treba plasirati u liniji duž koje se riba izbacuje. Ovoga puta to je bilo veoma daleko od desne obale, uveliko na bosanskoj strani, pa sam rešio da pecam sa nešto jačim štapom i Profishing plovkom nosivosti čak 12 g. Uvek se trudim da lovim najfinijim mogućim priborom, ali sam ovog puta odstupio od tog pravila i u kolima ostavio bolonjez Colmic Fiume težine bacanja 18 g, opredelivši sa za isti model dužine šest metara, ali u jačoj verziji, sa t.b. 25 g, kako ne bih rizikovao da usled veoma dalekih zabačaja sa velikim plovcima polomim štap.
Prvo što uvek uradim pri dolasku na vodu jeste pripremanje primame, što sam ovoga puta na nagovor Danila i Mlađa preskočio. Njihova ideja bila je da probamo da pecamo bez hrane na hlebnu ružu, tražeći ribu baš tamo gde se izbacuje, a da tek ako to ne da rezultat probamo da nahranimo sa vrlo malo kupovne brašnaste primame pomešane sa hlebom. Poslušao sam ih i počeli smo sa dalekim zabačajima, toliko dugim da smo morali da pazimo da ne prebacimo nekog od kolega koje su pecale sa bosanske strane.
Na vodi sam sreo Gorana Radovića Gicu, kolegu iz srpske plovkaroške reprezentacije... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 422-)