Provociranje pegavih lenjivaca

Iako spa­da u ma­nje gra­blji­vi­ce, po­toč­na pa­strm­ka ve­o­ma je omi­lje­na me­đu ri­bo­lov­ci­ma ši­rom sve­ta, pa i kod nas, zbog bor­be­no­sti, le­po­te i am­bi­jen­ta u kom ži­vi. Lo­vo­staj na nju, ko­ji tra­je čak pet me­se­ci, upra­vo se za­vr­ša­va, pa je pra­vi čas da se pod­se­ti­mo gde ju je i ka­ko naj­bo­lje po­tra­ži­ti u ovom pe­ri­o­du.

Zi­ma je iza nas. Na­kon mno­go krat­kih da­na, is­pu­nje­nih hlad­no­ćom, sne­gom i uop­šte iz­ra­zi­to ne­po­volj­nim vre­me­nom, naj­go­ri i naj­do­sad­ni­ji deo se­zo­ne za nas ko­ji vo­li­mo da va­ra­li­ča­ri­mo na ma­lim pa­strm­skim vo­da­ma ko­nač­no je za­vr­šen. Pri­ro­da se po­la­ko bu­di, re­ke i po­to­ci ko­ji su do­ne­dav­no bi­li oko­va­ni le­dom po­no­vo te­ku, pro­iz­vo­de­ći onaj na­šim uši­ma iz­u­zet­no pri­ja­tan zvuk žu­bo­re­nja. Od po­sled­nje avan­tu­re i po­tra­ge za kra­lji­com pla­nin­skih vo­da, pa­strm­kom, pro­šlo je pet me­se­ci (bu­du­ći da lo­vo­staj na tu vr­stu po­či­nje 1. ok­to­bra). Još od ta­da sva­ko­dnev­no raz­mi­šlja­mo o to­me ka­ko će­mo je i gde lo­vi­ti kad mart ko­nač­no do­đe, te šta bi­smo mo­gli uči­ni­ti da nam pro­leć­ni iz­la­sci na sal­mo­nid­ne po­to­ke i re­či­ce bu­du što za­ni­mlji­vi­ji i uspe­šni­ji.

IZ­GLED­NA ME­STA. Na­kon du­gog pe­ri­o­da hlad­nog vre­me­na, sa do­la­skom pro­le­ća, sneg se na pla­ni­na­ma po pra­vi­lu na­glo to­pi. Usled to­ga do­la­zi do oset­nog po­ra­sta i po­ve­ća­nog pro­to­ka hlad­ne vo­de na ve­ći­ni ma­lih re­ka i po­to­ka. Pri tom je po­to­ča­ra, ko­ja ta­kve te­ku­ći­ce na­sta­nju­je, is­cr­plje­na ne sa­mo vi­še­me­seč­nim ži­vo­tom u le­de­noj vo­di sa ma­lo hra­ne, već i za­to što je ne­dav­no za­vr­ši­la sa mre­stom, ko­ji se, u za­vi­sno­sti od ge­o­graf­skih, hi­dro­me­te­o­ro­lo­ških i bi­o­lo­ških fak­to­ra (po­lo­ža­ja, ti­pa i ve­li­či­ne vo­de, nje­nog ni­voa i tem­pe­ra­tu­re u mi­nu­lom pe­ri­o­du, ko­li­či­ne i uz­ra­sta ri­ba...), od­vi­ja od ok­to­bra do fe­bru­a­ra, ta­ko da ne­ma pre­vi­še ener­gi­je i ni­je ras­po­lo­že­na za ve­li­ku jur­nja­vu, te mo­ra­mo po­ve­sti ra­ču­na o mno­go če­mu, a pre sve­ga o to­me gde će­mo je uop­šte po­tra­ži­ti ka­ko bi­smo ima­li šan­su da je uhva­ti­mo i ti­me se­bi ulep­ša­mo pr­ve ri­bo­lov­ne iz­la­ske u no­voj se­zo­ni.

Pa­strm­ka se sa­da dr­ži onih de­lo­va ma­lih re­ka i po­to­ka u ko­ji­ma bez ve­li­kog utro­ška sna­ge, tj. bez mno­go na­po­ra do­la­zi do la­kog obro­ka, na­dok­na­đu­ju­ći ta­ko iz­gu­blje­ne re­zer­ve. Na­ći će­mo je u naj­du­bljim de­lo­vi­ma te­ku­ći­ca, tj. ta­mo gde je pro­tok naj­spo­ri­ji, ne­po­sred­no uz ka­kvu vi­so­ku oba­lu ili čak is­pod nje (ako je pod­lo­ka­na), za­tim u ru­pa­ma ve­li­kih ste­na, me­đu ko­re­njem dr­ve­ća ko­je vi­ri iz tla, oko po­to­plje­nog gra­nja i dru­gog na­ne­tog kr­ša ili iza ve­li­kog ka­me­nja i obo­re­nog dr­ve­ća i sl. Sve je to po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da pa­strm­ka sa­da ne ju­ri za ple­nom, već ga če­ka u za­se­di, pa joj ma­mac mo­ra­mo pro­vu­ći is­pred sa­mog no­sa, za šta u ve­ći­ni slu­ča­je­va ima­mo sa­mo jed­nu šan­su, jer će čim ose­ti da ne­što ni­je u re­du ig­no­ri­sa­ti na­red­ne po­ku­ša­je da je pre­va­ri­mo. Da bi­smo je uhva­ti­li, mo­ra­mo si­ste­mat­ski pre­tra­ži­va­ti te­ren, pri tom kom­bi­nu­ju­ći pre­ci­zno za­ba­ci­va­nje, ta­kvo vo­đe­nje ko­jim će­mo što ver­ni­je opo­na­ša­ti pri­rod­nu hra­nu ri­be i vr­lo opre­zno kre­ta­nje uz­vod­no (jer po­to­ča­ra sto­ji okre­nu­ta gla­vom uz­vod­no, pa nas ta­ko ne­će pri­me­ti­ti, a ma­mac će ići ka njoj, dok je even­tu­al­no ne pro­đe).

PRI­BOR. U za­vi­sno­sti od ve­li­či­ne i ši­ri­ne te­ku­ći­ce, op­ti­mal­na du­ži­na šta­pa bi­la bi od 1,8 m do 2,2 m, a te­ži­na ba­ca­nja tre­ba da iz­no­si naj­vi­še do 10 g, ka­ko bi­smo mo­gli da le­po ba­ca­mo i vo­di­mo po­to­ča­ri i ma­lim vo­da­ma pri­me­re­ne mam­ce, te da isto­vre­me­no uži­va­mo i u bor­bi sa sit­nim ri­ba­ma, ima­ju­ći pri tom do­volj­no sna­ge i da sa­vla­da­mo one krup­ni­je. Po­želj­no je da štap ima... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 422-)