Skobalj je tokom najhladnijeg dela godine i u periodu pred polazak na mrest u velikim jatima grupisan u zimovnicima, pa je lakše ostvariti veliki ulov nego u drugim delovima sezone, kako na plovak, tako i sve popularnijom fider tehnikom. Ali, ni u takvim uslovima ne prolaze svi jednako dobro. Jedan od najboljih fideraša sa Zapadne Morave u ovom obimnom tekstu otkriva svoj recept za uspeh.
Posle duge pauze zbog veoma niskih temperatura i zaleđenih voda u kruševačkom kraju, koja je trajala ceo januar i pola februara, konačno je došao trenutak da izlazak na vodu ponovo postane moguć. Nije mi bilo lako da se pokrenem nakon toliko vremena, ali sam se ipak uveče spakovao, pri tom razmišljajući gde tačno da idem. Opredelio sam se za Zapadnu Moravu, čija je boja ukazivala na to da bi na njoj opet imalo smisla pecati; u ovo vreme skobalj na toj reci još uvek treba dobro da radi, a proverom podataka na sajtu Republičkog hidrometeorološkog zavoda video sam da joj nivo konstantno pomalo opada, ali da je i dalje visok.
Posle izvesnog premišljanja odlučio sam da okušam sreću na delu kod Trstenika, jer odlično poznajem taj teren i tačno znam gde po takvom vodostaju treba i može da se peca. Ali kako dugo nisam na njemu bio, a znam i da je u periodu velikih hladnoća, kada nije bilo ribolovaca na vodi, kormoran u ogromnim količinama uništavao grupisanu ribu, zapitao sam se nije li se možda ona pomerila sa tih uobičajenih pozicija i gde bih mogao da je tražim ako ne bude tu gde je očekujem. Ujutru sam na brzinu popio kafu pre polaska i nekih pola sata kasnije, oko 7 č, bio sam na mestu.
Kao i uvek kada tu dođem, pre izbora tačne pozicije gledam sa mosta uzvodno i nizvodno da bih video gde ima gužve, jer nju nastojim da izbegnem kako bih imao prilike da uživam u prirodi. Vir kod mosta je srećom ogroman, pa se uvek može naći neka lokacija na kojoj čovek može da peca u miru. Gledajući sa mosta, video sam ono što sam i očekivao – riba se javljala tačno tamo gde sam mislio da bi trebalo da bude. Međutim, kako je bio državni praznik i neradan dan, sva ta bolja i udarna mesta su kao po običaju bila zauzeta. Ipak, posle nekih pola sata gledanja i šetnje, našao sam idealni kutak za sebe.
Riba se tu izbacivala na površini, doduše ne onoliko koliko jeste na nekim drugim pozicijama, ali mi je mesto sasvim odgovaralo jer je tog trenutka bilo slobodno, a takve je konfiguracije da niko ko eventualno kasnije dođe ne bi mogao da mi stane baš blizu. Posle kraćeg čišćenja šiblja iza leđa, koje bi mi smetalo pri zabacivanju, mogao sam da počnem sa raspakivanjem i pripremama. Sada već prilično nestrpljiv, najpre sam namestio stolicu, a zatim i sve ostalo što mi je bilo potrebno. Posvetivši neko vreme sondiranju dna, odredio sam poziciju, tj. tačku u koju ću zabacivati, a koja je bila na liniji na kojoj se izbacivala poneka riba. Hranu sam ovog puta spremio još kod kuće... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 422-)