Klasično mušičarenje s razlogom važi za najsuptilniju, najelegantniju i najsportskiju varijantu ribolova. Otkako je nastalo, doživelo je male promene, pre svega vezane za napredak u tehnologiji izrade ribolovnog pribora, dok su ključni principi, koje vam u prvom delu našeg novog feljtona približavamo, ostali potpuno isti
Nekih 200 godina pre Hrista, Klaudije Elijan, pisac i profesor retorike, u delu De Natura Animalium (Priroda životinja) pisao je o reci po imenu Astreus (lat. Astraeus), u Egejskoj Makedoniji, u kojoj »žive ribe sa pegavom kožom, a kako ih domoroci zovu, najbolje pitajte Makedonce.«
»Ove ribe se hrane insektom koji živi samo u tom podneblju i leti nad vodom. Nije kao insekti koji se nalaze drugde: niti bojom skroz podseća na osu, niti je kao mušica, niti pčela ali ima po nešto od svih njih. Dosadna je i velika kao mušica, bojom je pomalo kao osa i zuji kao pčela. Domoroci je zovu hipouros (lat. Hippouros),« pisao je Elijan.
Istoričari nisu sigurni jer su se reljef i reke odonda menjali, ali neki smeštaju Astreus negde oko Nause i Lefkadije ili bliže toku Maglenice.
»Insekti hranu traže nad rekom i zato ne mogu da izbegnu ribe koje ih gledaju odozdo. Kad mušica padne na vodu, riba tiho, kao senka, da ne napravi ni najmanji talas, dopliva odozdo, a onda lagano otvori usta i kao što vuk odnese ovcu iz stada ili orao gusku iz dvorišta, usisa mušicu i otpliva dalje,« veli Elijan.
»E, sad, iako ribari sve ovo znaju, oni ne koriste mušice kao mamac jer ako ih ljudska ruka takne, one izgube prirodnu boju, krila im se izgužvaju i riba ih više neće. Zato su smislili zamku, na čast njihovom zanatu: na udicu nameste vunu i na nju vežu grimizno crveno pero sa pevčevog repa. Štapovi i struna su šest lakata dugi. Kad zabace zamku, boja i oblik privuku i zalude ribu i ona misleći da se radi o masnom zalogaju zine i onda je snađe gorka sudbina.«
Ovako se lovilo stolećima, a onda se u nameri da se stvar pojednostavi sve zakomplikovalo, o čemu ćemo docnije.
Srednjovekovni nemački tekstovi pominju hvatanje lipljana i pastrmke na »naperenu udicu«, a oko 1217. Volfram fon Ešenbah, u junačkoj pripovesti Titurel, piše o junaku pod imenom Šionatulander (Schionatulander) koji bosonog gaca po potoku i lovi ribu ovim priborom... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 421-)