U situaciji kada su mnoge tekućice i stajaćice i u slabo naseljenim područjima znatno siromašnije ribom nego do pre neku deceniju ili godinu, sama pomisao da bi se negde na području Beograda mogle na »otvorenoj« vodi loviti kapitalne babuške deluje gotovo neverovatno. Ali, kada ribolovac ima znanje, ideju i upornost, i to je moguće.
Usled spleta različitih okolnosti, a pre svega zbog porodičnih i poslovnih obaveza, iako sam imao ozbiljne ambicije, ove godine sam morao da se odreknem takmičarskog fider ribolova. Tešio sam se da će mi to ostaviti više vremena za slobodno pecanje, a pogotovo za bolje upoznavanje terena na Velikoj Moravi oko Jagodine, na kojima sam prošle godine uhvatio mnogo lepih riba. No baš u periodu kada sam planirao da na njih odem, visoki vodostaji su mi to onemogućili, pa sam se okrenuo nekim mestima u okolini Beograda na kojima sam nekada davno lepo prolazio, ali sam ih poslednjih godina potpuno zanemario.
Premda sam po prirodi komunikativan i druželjubiv, u ribolovu volim da se osamim ili da pecam sa nekolicinom kolega iz kluba (KSR Energo tim), a izbegavam urbane terene i one na kojima ima mnogo ljudi. Zato mi nije teško pao trud potreban za ponovno upoznavanje sa kanalima u Makiškom polju i u zaleđu Novog Beograda, na kojima sam kao dete lovio prve ribe, a koji su poodavno znatno osiromašeni, zapušteni i daleko od stare slave, pa na njima malo ko pokušava da peca. Ali, uz nešto uloženog vremena, mnogo volje i energije, uspeo sam da pronađeм nekoliko lokacija na kojima je odličan ribolov i dalje moguć, te sam se na njima tokom nekoliko junskih nedelja zaista lepo napecao.
JEDINI NAČIN DA NA NEKIM mestima dođem do obale bio je da sam pravim prilaze. Ponegde sam morao da vadim podvodnu vegetaciju kako bih imao prostor za zabacivanje i vađenje riba, a drugde sam im pravio zaklone, potapajući prikupljene grane, panjeve ili oborena debla. Sve sam to, naravno, radio što tiše i diskretnije, nastojeći da što manje narušim ambijent, kako ne bih privukao ničiju pažnju. Kad god sam mogao išao sam na ta mesta i bacao manje količine mešanog zrnevlja ili brašnaste hrane.
U početku mi se činilo da bi sav taj trud mogao biti uzaludan, a čak i oni klupski drugovi koji su mi uvek davali podršku u ovakvim »kreativnim« poduhvatima ovog puta su mi savetovali da se manem ćorava posla.... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 353-)