Poslednji kilometri leve obale Dunava kroz našu zemlju poznati su kao odličan teren za lov raznih vrsta riba, a naročito babuške, zbog koje ovde dolaze ribolovci i iz udaljenih mesta, posebno u sezoni godišnjih odmora, kada mnogi ostaju po nekoliko dana i iz iznajmljenog čamca pecaju na plovak, klasičnom dubinkom ili na fider
Uvek sam gajio poseban respekt prema Dunavu, pre svega zbog njegove veličine, koja kao da me je upozoravala da se u susretu sa tolikim nepoznatim prostranstvom nije lako snaći. Ali kada me je Srđan pre neki dan pozvao predloživši da odemo na poznati teren kod Dubovca i probamo da lovimo babušku, nisam se nimalo premišljao, i naredne noći smo krenuli kolima iz Beograda po debelom mraku kako bismo što ranije stigli do odredišta. Oko 6,30 č smo se našli na obali, u maloj marini, gde nas je naš domaćin Zoran, koji je već bio na čamcu, čekao da utovarimo stvari.
Kada sam Dunav pogledao sa obale, delovao je veliko, nepregledno i nedostupno, što nije čudno, jer je na ovom delu širok između 1.200 i 1.700 m, a to ogromno prostranstvo pri tom je vrlo neujednačene konfiguracije, pa bez saveta nekog ko teren odlično poznaje, onom ko se ovde prvi put nađe nije lako da se na brzinu odluči za mesto i taktiku. Prvih dvestotinak metara od leve obale, na kojoj se Dubovac nalazi, voda je izuzetno plitka i dobrim delom pod lokvanjem i drugim rastinjem, a taj pojas guste vegetacije proseca tek poneki prolaz za camac. Tamo gde ovo rastinje prestaje, iz vode štrče brojna stara debla i njihove suve grane, što daje prizoru neku vrstu posebne dramatike.
Informacije koje sam imao bile su šture. Tačnije, nisam znao ništa osim toga da se uglavnom peca babuška, pa sam imao mnogo pitanja za našeg domaćina: šta? kako? koliko daleko?... Dok smo plovili ka poziciji na koju nam je sugerisao da stanemo, objasnio mi je da se riba poslednjih dana nešto manje intenzivno hrani jer voda opada, te da nam on predlaže da se smestimo na ivici druge od tri kaskade koje postoje na delu između obale sa koje smo krenuli i plovnog puta.
KONAČNO SE SIDRIMO na nekih 500 m od obale i počinjemo sa pripremama. Sondiranje dna mi je dalo još neke informacije sem onih koje smo dobili od našeg domaćina. Dubina je oko 3,5 m, dno je ravno i tvrdo, a ispred nas je tišak, dok se malo desno tok blago pojačava. Oko hrane se još pre polaska nisam mnogo predomišljao, već sam odabrao na mnogim vodama proverenu letnju primamu za lov babuške – mešavinu jednakih količina (po 1 kg) dve brašnaste smese sa aromom jagode sam nakvasio vodom pomešanom sa 60 ml aditiva, takođe sa aromom jagode, pa sam dodao 2 kg teške zemlje, sve još jednom prosejao i na kraju smesu obogatio kukuruzom šećercem, kuvanom pšenicom i kuvanom konopljom.
Rešio sam da počnem sa dva štapa, pri čemu sam na oba stavio hranilice sa kramponima i otežanjem od 40 g. Prvi sam zabacio tačno ispred sebe, na daljinu od petnaestak metara, a drugi nešto bliže (na desetak metara) i malo udesno. Hranilica na levom štapu još nije ni dodirnula dno a već sam imao udarac. Pomalo iznenađen tako brzim grizom, nisam odreagovao kako treba i upisao sam prvi promašaj. Zabacio sam ponovo i samo par sekundi kasnije opet imao lagani udarac na levi štap... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 433-)