Da li je moguće malim promenama zakonske regulative, tačnije uvođenjem jedne centralizovane super-kontrole, čije bi nadležnosti važile na teritoriji cele zemlje i koja bi bila angažovana za vanredne akcije na posebno ugroženim terenima, kao i dodelom nekih zaboravljenih malih revira ribolovačkim i drugim udruženjima, ostvariti neke značajne pomake u čuvanju naših voda
Krajem prošle nedelje, naleteh ujutru, na Prvom programu RTS-a, na gostovanje Milana Krkobabića, ministra bez portfelja u vladi Srbije zaduženog za regionalni razvoj. U planu je, kaže, da se mladim ljudima koji bi se bavili poljoprivredom, ustupi od 25 do 50 hektara državne zemlje koja se trenutno ne koristi, a da se uz to obezbede i subvencije koje bi omogućile budućim poljoprivrednicima da pokrenu proizvodnju. Tako vlada planira, reče pomenuti ministar, da se bori sa problemom zamiranja srpskog sela, koji je više nego dramatičan budući da je od nešto više od 4.500 sela u našoj zemlji (ako sam dobro zapamtio) čak 1.200 zapravo opustelo. Na taj način bilo bi otvoreno i više stotina radnih mesta i podstaknuta poljoprivreda te sa njom povezana prerađivačka industrija, pa i trgovina. Na novoj agrarnoj politici radi se zajedno sa Odborom za selo Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovome se uistinu, bar na principijelnom nivou, nema šta prigovoriti. Međutim, kao što često biva, i u ovom slučaju vidimo jedan problem i bacamo se svim silama na njegovo rešavanje, a vrlo sličan, koji vuče jednako loše posledice, a od čijeg otklanjanja bi takođe moglo biti velike koristi potpuno ignorišemo. Neki od vas koji ovo čitate možda već pogađaju na šta mislim.
Srbija, naime, ima, bez preterivanja, više stotina malih voda (napuštenih šljunkara, glinokopa, propalih ribnjaka, bara i sl.) koje uopšte nemaju status ribolovnih voda, a u njima ima ribe i ribolovci na njih dolaze redovno, a niko ne vodi računa o ribljem fondu, poštovanju propisa, kvalitetu vode niti o bilo čemu drugom. Još je mnogo više voda koje su nominalno u sastavu ribarskih područja, tj. imaju korisnika, ali ih niko nikada ne obilazi i na njima se radi šta god kome padne na pamet, sve dok se ribolov ili ribokrađa isplate. Tom spisku možemo dodati i brojne ribolovne vode koje nemaju korisnike, jer iz ovog ili onog razloga nisu nikome dodeljene; već sam u ovoj rubrici pominjao da u Vojvodini ima više takvih voda (Bosut, Belocrkvanska jezera, Berava i Živa...), za koje niko nije konkurisao ili niko od onih koji su konkurisali nije ispunio uslove (a izgleda da ima i situacija da se neka voda ne dodeljuje jer uslove nije ispunio neko ko je na neku konkretnu vodu bacio oko, pa se onda konkurs poništava ili razvlači unedogled).
Sve to navodi na razmišljanje u dva pravca. Prvi je da bi država Srbija po svoj prilici morala da pitanje kontrole i zaštite ovog prirodnog resursa malo modifikuje u odnosu na sadašnji model, i to tako što bi osnovala nekakvu »superkontrolu«, čiji bi posao, osim staranja o poštovanju propisa na onim vodama na kojima se peca a nemaju korisnike, mogao biti i asistiranje ribočuvarskim službama na posebno ugroženim područjima (na kojima lokalni kontrolori često ne mogu da se izbore sa teškim vidovima krivolova čak i kada za to imaju volju), kao i provera kvaliteta rada redovnih službi kroz dopunske i vanredne kontrole (koje se, za razliku od ovih koje se sada vrše, ne bi najavljivale, iz verujem sasvim jasnih razloga). Ta služba bi mogla da se finansira ili iz nadoknade koju korisnici ribarskih područja državi plaćaju za svaku prodatu dozvolu ili iz raznih drugih izvora, a nema zbora da bi i sama doprinela punjenju budžeta, jer bi njen kvalitetan rad privukao nove (ili »stare-nove«) ribolovce da se bave pecanjem i kupe ribolovnicu, dok bi neke od onih koji sada pecaju bez dozvole prosto primorao da je kupe.
Druga važna stvar, koja bi, bez preterivanja, mogla doneti nekoliko stotina radnih mesta za kratko vreme, bila bi takva izmena propisa kojom bi se omogućilo ribolovačkim udruženjima ili drugim udruženjima građana, lokalnim samoupravama, firmama i drugim zainteresovanim pravnim ili fizičkim licima da pod jasno definisanim uslovima postanu korisnici onih malih voda koje se uz izvesna ulaganja mogu koristiti za ribolov, a nisu u sastavu ribarskih područja ili to nominalno jesu, a korisnici iz različitih razloga nemaju kapacitet niti interes da se njima bave... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 433-)