Kada u jednom jezeru nastanjenom stotinama šarana i tucetom amura dva ribolovca za kratko vreme uhvate skoro sve jedinke znatno malobrojnije vrste, sasvim je jasno da su pronašli pravo rešenje. Naš dugogodišnji saradnik objašnjava kako je uspeo da privuče amure i navede ih da kao ludi nasrću na bojli sa aromom raka
Jezero Šnaken (nem. Schnacken See) bilo je kultna voda devedesetih godina. To je u Nemačkoj bio prvi komercijalni revir gde je riba mogla da se vraća, gde je bilo dozvoljeno noćno pecanje, postavljanje šatora i još mnogo toga što na ostalim vodama niste smeli ni da pomislite da uradite. Tada sam o ovoj stajaćici površine 12 ha slušao priče Tome Popovića; on je na nju povremeno dolazio, kao i Rod Hačinson, Markus Pelcer, Jirgen Beker i mnoge druge čuvene šarandžije, koje su se tu redovno sretale, razmenjivale iskustva i hvatale krupne ribe. U to vreme je Šnaken za Nemačku bio otprilike ono što je francusko jezero Sen Kasijen bilo u evropskim okvirima. No iako sam sve to znao, ova me voda nije dovoljno privlačila. Naime, oduvek najviše volim da tražim ribu, da proučavam teren i pokušavam da procenim gde bi trebalo pecati i kako. Zato me u startu odbijaju reviri na kojima imaš svoje mesto i smeš da bacaš samo pravo ispred sebe, koliko možeš, i da se nadaš da je riba tu ili da ćeš uspeti da je zadržiš ukoliko tuda prolazi.
Moj prijatelj Dalibor Anđelković, s kojim dosta često pecam, lane je početkom juna lepo prošao sa trojicom kolega na ovom jezeru, pa su još tada rezervisali isti termin i ista mesta (pozicije 12 i 13, na jednom špicu, tj. praktično poluostrvu) za ovu godinu. Ta mesta nisu ništa izdašnija od drugih, ali su zgodnija utoliko što one koji sa njih pecaju niko od ribolovaca sa okolnih pozicija ne može da prebacuje niti na drugi način ometa... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 357-)