Meso za skitnice

Iako uvek u sen­ci krup­ni­jih i u krugovima ri­bo­lov­aca po­pu­lar­ni­jih srod­ni­ka iz fa­mi­li­je ci­pri­ni­da – sko­ba­lja, mre­ne, plo­ti­ce i kle­na – šlji­var (no­sa­ra) ume da pru­ži ve­li­ko uži­va­nje oni­ma ko­ji ume­ju da ga pro­na­đu i od­go­va­ra­ju­ćom pri­ma­mom i pre­zen­ta­ci­jom pod­stak­nu na hra­nje­nje.

Bi­je­lu ri­bu, po­go­to­vo onu krup­ni­ju, vo­lim lo­vi­ti vi­še od sve­ga, uvi­jek i po­svu­da, a po­go­to­vo u pro­lje­će. Ko­ji tip vo­de? Ne­ka ri­je­ka, na­rav­no. Mo­že ve­li­ka, mo­že i ma­nja, sve­jed­no... sa­mo ne­ka te­če. Zim­ski ri­bo­lov na ri­je­ka­ma, sma­tram, ima jed­nu je­di­nu pred­nost – zi­mov­ni­ke u ko­ji­ma u ve­ćim ja­ti­ma sa­ku­plje­na i sa­bi­je­na ri­ba pro­vo­di hlad­ne da­ne. I tu se sve za­vr­ša­va... I ma­nje-vi­še sve zna: obič­no je na oba­la­ma gu­žva te se za do­bro mje­sto tre­ba iz­bo­ri­ti; ri­ba po­ne­kad pri­ma bo­lje, po­ne­kad lo­ši­je, jer i ni­je baš pri ape­ti­tu, pa se do­i­sta tre­ba na­mu­či­ti da bi se pre­va­ri­la ko­ja; uglav­nom, ri­ba je stal­no tu.

A pro­lje­će, što ono no­si? U pro­lje­ću se sve bu­di, po­kre­će… Sa pr­vim to­pli­jim da­ni­ma ja­ta bi­je­le ri­be iz­la­ze iz zi­mov­ni­ka i po­la­ko se pri­pre­ma­ju za mri­jest. On se, iako ne isto­dob­no za sve vr­ste, i prem­da ga vre­men­ske pri­li­ke sve če­šće zna­ju po­re­me­ti­ti, re­do­vi­to od­vi­ja u tom pe­ri­o­du. No ni­je sam mri­jest ono što nas sa ri­bo­lov­ne stra­ne pri­mar­no za­ni­ma, već vri­je­me ko­je mu ne­po­sred­no pret­ho­di, a još vi­še ono što ne­tom na­kon nje­ga sli­je­di. U tim raz­do­blji­ma ve­ći­na se ri­bljih vr­sta in­ten­ziv­no hra­ni, pa sto­ga i ri­bo­lov mo­že bi­ti iz­nim­no us­pje­šan, ali, pod­ra­zu­mi­je­va se, sa­mo uz is­pra­van pri­stup i, što je još va­žni­je, na pra­vom mje­stu. Mje­sec svi­banj (maj – prim. ur.), ko­ji je sa­da već za na­ma, po mom je is­ku­stvu uvi­jek bio naj­i­zda­šni­ji i ri­jet­ko kad je do­no­sio osred­nje re­zul­ta­te, a za­ni­mljiv mi je od­u­vi­jek bio, tim vi­še što se pod­jed­na­ko do­bro mo­že lo­vi­ti sva bi­je­la ri­ba, i to če­sto na istom mje­stu. Baš ona­ko, mi­je­ša­no... Na­rav­no, za­tek­ne­mo li se na vo­di u onom in­ter­va­lu kad su po­je­di­ne vr­ste već za­vr­ši­le sa mri­je­stom i vra­ća­ju se, po­put plo­ti­ca, šlji­va­ra i sko­ba­lja, dok dru­ge, kao pri­mje­ri­ce mre­na i klen, tek kre­ću uz­vod­no tra­že­ći po­god­ne uvje­te za svad­be­ni ples. Sve su one ta­da glad­ne i ra­do će uze­ti po­nu­đe­ni ma­mac, sa­mo ih tre­ba pre­sre­sti na tom pu­tu i po­ku­ša­ti za­dr­ža­ti. Ali gdje?

NI­SU TE MI­GRA­CI­JE baš to­li­ko br­ze ni­ti jed­no­lič­ne, kao što bi se u pr­vi mah mo­glo uči­ni­ti, već se na ne­ki na­čin od­vi­ja­ju sko­ko­vi­to. Na po­je­di­nim se lo­ka­ci­ja­ma ri­ba du­že za­dr­ža­va, a kroz ne­ke na­pro­sto pro­đe. I opet do­la­zi­mo do to­li­ko va­žnog oda­bi­ra mje­sta. Pro­ma­tra­te li od­re­đe­ni dio ri­ječ­nog to­ka go­di­na­ma u istom pe­ri­o­du (re­ci­mo, u spo­me­nu­tom svib­nju), uvi­djet će­te da po­sto­je pra­vil­no­sti i da se ri­ba sva­ki put u isto do­ba za­dr­ža­va na istim mje­sti­ma. Ne tre­ba to shva­ti­ti pre­vi­še kru­to i »u dan«, upra­vo zbog vre­men­skih pri­li­ka, ko­je se iz go­di­ne u go­di­nu mi­je­nja­ju, ali ne­ma baš ni pre­tje­ra­nih od­stu­pa­nja. Jed­no­stav­no, u pri­ro­di se sve od­vi­ja u ci­klu­si­ma. No vo­do­sta­ji sva­ka­ko igra­ju, ako ne pre­sud­nu, on­da vr­lo zna­čaj­nu ulo­gu. Oni pro­ljet­ni po­ne­kad mo­gu znat­no osci­li­ra­ti, kao što je to bi­lo i ove go­di­ne, te uve­li­ke dik­ti­ra­ti sta­nje na vo­di. Ali uko­li­ko se ne ra­di o eks­trem­nim slu­ča­je­vi­ma, ka­da se uop­će ne mo­že lo­vi­ti, kri­žalj­ka je i te ka­ko rje­ši­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 351-)