Babuška je jedna od najpopularnijih riba u našim krajevima zbog toga što je brojna i što se relativno lako lovi. Ali na vodama u kojima je nema previše, a ima dosta vegetacije u kojoj može da se krije, ovu ribu – katkad vrlo obazrivu i prilično izbirljivu – često nije nimalo jednostavno upecati.
Kao i svake godine, još od početka aprila sam sa nestrpljenjem iščekivao uobičajeni prolećni cug babuške na Opovačkom dunavcu. Ali nepovoljne vremenske prilike (tj. hladno vreme) odložile su mrest te ribe, pa su povoljniji uslovi za pecanje nastupili tek početkom maja. Naravno, prvu slobodnu priliku iskoristio sam za odlazak na jednu od meni najomiljenijih voda, koja me neodoljivo privlači iako joj je riblji fond poslednjih godina neuporedivo siromašniji nego u vreme kada je bila jedna od najpopularnijih stajaćica u okolini Beograda (negde do sredine devedesetih – prim. ur.).
Zbog mnoštva cverglana, na Opovačkom dunavcu ne koristim brašnaste primame, već isključivo klasičnu mešavinu kuvanog zrnevlja – starog kukuruza, šećerca, pšenice i konoplje. Mesto prihranjujem bacajući iz ruke nekoliko šaka odmah po dolasku na vodu, a potom pratim aktivnost ribe, pa kada ona počne da jenjava, dodam pokoju šaku.
Ribu tražim uz još uvek prilično redak lokvanj kraj obale sa koje pecam. Odavno sam, naime, shvatio da se krupnija babuška zadržava uz njega, pa pristajem na rizik: unapred računam na to da ću izgubiti bar nekoliko udica, a možda i pokoji plovak, ali znam da ću skoro sigurno uživati u zamaranju lepih riba kada nađu moju primamu i potom mamac. Mnogi ribolovci koje viđam na Opovačkom dunavcu, iako znaju gde je babuška, zabacuju na čistinu i zadovoljavaju se ulovima bodorke, crvenperke i druge sitne bele ribe.
Mamac serviram na samom dnu, jer se babuška uglavnom sa njega i hrani... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 376-)