Naprstak i dva crvića

Ove zi­me, po­sle du­gog ni­za go­di­na, tem­pe­ra­tu­re su bi­le to­li­ko ni­ske da se na mno­gim vo­da­ma for­mi­rao le­de­ni po­kri­vač do­volj­ne de­blji­ne da se po nje­mu mo­že bez­bed­no ho­da­ti i kroz nje­ga pe­ca­ti. Ve­ći­na lju­bi­te­lja ta­kvog ri­bo­lo­va pri­li­ku je is­ko­ri­sti­la da po­ju­ri štu­ku, a ve­ro­vat­no po pr­vi put u Sr­bi­ji kroz otvor u le­du spu­šte­ni su i fi­der si­ste­mi sa hra­ni­li­ca­ma, ko­ji su do­ne­li ri­bo­lov­ci­ma le­pu za­ba­vu

Ri­bo­lov­ci ve­li­kog de­la se­ver­ne he­mis­fe­re, a po­go­to­vo oni iz Ka­na­de, sa se­ve­ra SAD, iz Ru­si­je, Polj­ske i Skan­di­na­vi­je, je­dva če­ka­ju zi­mu da se po­sve­te ve­o­ma po­pu­lar­nom pe­ca­nju is­pod le­da. A u skla­du sa eks­pan­zi­jom fi­de­ra na Sta­rom kon­ti­nen­tu, po­sled­njih go­di­na in­ten­ziv­no se raz­vi­ja i tzv. ajs fi­der fi­šing, tj. du­bin­ski ri­bo­lov si­ste­mi­ma sa hra­ni­li­com i spe­ci­jal­nim šta­pi­ći­ma kroz odu­ške. Za­hva­lju­ju­ći či­nje­ni­ci da sam ne­ko vre­me pro­veo u Ru­si­ji, imao sam pri­li­ku da upo­znam osno­ve pe­ca­nja is­pod le­da i na­ba­vim osnov­nu opre­mu – »le­do­bur« (spra­vu za bu­še­nje ru­pa), par šta­pi­ća, ne­što mor­mi­ški i va­ra­li­ca. A na mo­ju ra­dost, ove zi­me, po­sle mno­go go­di­na, opet ima­mo hlad­no­će ka­kve pam­tim iz de­tinj­stva, za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma se na voj­vo­đan­skim sta­ja­ći­ca­ma for­mi­rao le­de­ni po­kri­vač na ko­ji mo­že­mo sta­ti bez bo­ja­zni od pro­pa­da­nja. Čim sam to vi­deo, sa odu­še­vlje­njem sam se ba­cio na pri­pre­me ka­ko bih pro­ve­rio ho­ću li ume­ti da upe­cam ne­što na fi­der is­pod le­da.

NA­O­ŠTRIO SAM VEĆ PO­MA­LO zar­đa­le no­že­ve na le­do­bu­ru, sa­ku­pio ne­ko­li­ko naj­ma­njih hra­ni­li­ca (»na­pr­sta­ka«) ko­je sam imao, a na šta­pić mon­ti­rao po­se­ban in­di­ka­tor tr­za­ja, tzv. ki­vok, zbog to­ga što sam re­šio da pe­cam na de­lu ka­na­la DTD od­mah is­pod pre­vod­ni­ce u Ku­cu­ri, gde vo­da ne­ma tok, tj. sto­ji, pa je sa­mo iz­u­zet­no ose­tlji­vi do­da­tak mo­gao da obez­be­di da se i naj­ne­žni­ji udar­ci, ko­ji ne bi bi­li vi­dlji­vi na sa­mom vr­hu ina­če ose­tlji­vog šta­pi­ća, vr­lo ja­sno uoča­va­ju. Ne­što za­mr­znu­tih cr­vi­ća i ča­u­ra i pre­zla za­tam­nje­na pro­se­ja­nom ze­mljom bi­li su sve što sam spre­mio, a ovu pri­ma­mu ni­sam po­seb­no aro­ma­ti­zo­vao, ve­ru­ju­ći da će sit­no isec­ka­ni (tj. do sta­nja ka­še usit­nje­ni) cr­vi­ći i ča­u­re, ko­je sam sa po »tri pr­sta« uba­ci­vao u hra­ni­li­cu, bi­ti do­volj­ni da na je­lo pod­stak­nu sit­nu be­lu ri­bu, ko­joj sam se na­dao.

Ri­bo­lov is­pod le­da je iz­u­zet­no zah­te­van, jer se ri­ba vr­lo spo­ro kre­će i za uspeh je od pre­sud­nog zna­ča­ja da po­go­di­mo gde se na­la­zi. Za­to sam iz­bu­šio de­se­ti­nu ru­pa duž li­ni­je mi­ni-od­se­ka ko­ji de­li pli­ćak od osnov­nog ko­ri­ta i isto to­li­ko ru­pa pa­ra­lel­no sa nji­ma, ali dva-tri me­tra pre­ma sre­di­ni ka­na­la. U sva­ku od njih spu­stio sam po jed­nu tvr­đu ku­glu i ša­ku pri­hra­ne, ta­ko da se od­mah od vr­ha pre­ma dnu la­ga­no pro­pa­da­ju­ći ši­ri u »oblak« spo­ro­to­nu­ćih če­sti­ca, u na­di da ću ti­me us­pe­ti da pri­vu­čem na dno ri­be ko­je si­gur­no plu­ta­ju u sred­njem ili gor­njem slo­ju vo­de­nog stu­ba i da ih po­tom do­le du­že za­dr­žim.

Za mon­ta­žu sam pr­vo­bit­no pri­pre­mio tzv. Gard­ne­ro­vu kli­ze­ću pe­tlju sa umet­kom od fi­der gu­me, ali sam na­kon ne­ko­li­ko spu­šta­nja hra­ni­li­ce shva­tio da to ni­je do­bro re­še­nje, jer se tan­ki pred­vez preč­ni­ka 0,10 mm mr­sio oko osnov­nog naj­lo­na dok bi si­stem to­nuo. Za­to sam pri­be­gao pr­vom lo­gič­nom al­ter­na­tiv­nom re­še­nju ko­je mi je pa­lo na pa­met... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 421-)