Velike oscilacije vodostaja ovog proleća i početkom leta loše su se odražavale na rad ribe na Tamišu, pogotovo na delu od Tomaševca do ušća. Kada se na to nadovežu visoke temperature i obilje sasvim sitne ribe, nekada uopšte nije lako napecati se, uprkos sasvim solidnom ribljem fondu za naše prilike. Ipak, oni kojima nije teško da eksperimentišu skoro uvek za par sati uspeju da nađu dobitnu kombinaciju
Već nekoliko godina, po završetku lovostaja na šarana, deveriku i drugu zaštićenu belu ribu najpre odem na Tamiš i tu otvorim drugi deo sezone. Tu tradiciju nisam izneverio ni ovog juna, pa sam se pre nekoliko sedmica, jednog toplog i sunčanog jutra, našao na obali Tamiša, koji za promenu nije bio troma ravničarska reka nego voda znatno bržeg toka, što je zahtevalo upotrebu hranilice sa otežanjem od bar 40 g da bi sistem stajao u mestu.
Dok sam lagano obilazio obalu i tražio zgodnu poziciju, izglednu za pecanje, nastojao sam da odaberem neku u kojoj će poduže biti i hladovine, jer je za taj dan bila najavljena temperatura od preko 30 stepeni, što se i te kako osećalo i u pola devet ujutru, kada sam stigao na reku. Pošto sam je pronašao, spustio sam opremu i počeo da nameštam stolicu, istovremeno smišljajući način na koji bih mogao da se domognem vode za kvašenje hrane, jer se reka bila netom povukla, ostavljajući pri tom za sobom oko tri metra širok pojas žitkog blata. No uz malo truda i koristeći meredov sa dugačkom drškom, uspeo sam da dođem do dovoljne količine da mogu da zamešam brašnastu hranu slatkaste arome, koju sam »razbio« teškom zemljom, u odnosu 1:1. Odmah potom sam pristupio kratkom sondiranju terena, koje mi je dalo potrebne informacije – dubina na sredini korita iznosila je oko 2 m, a dno je bilo ravno i čisto (bez prepreka).
Već je bilo 9,30 č kada sam završio sa raspakivanjem i pripremom, pa sam konačno mogao i da zabacim. Rešio sam da pecam na sredini toka, gde se hranilica sa kramponima i otežanjem od 40 g zaustavljala posle dva-tri okreta. Pre nego što sam udicu Tubertini Serie 511, veličine 18, namamčio sa dva crva, bacio sam jednu za drugom nekoliko punih hranilica, ne bih li što pre privukao ribu i podstakao je da se hrani.
POSLE SAMO NEKOLIKO ZABAČAJA namamčene udice imao sam prvi udarac, ali mi se na njoj, umesto priželjkivane ribe solidne veličine, našla deverikica ne veća od prsta. Isto se desilo i u sledećem zabačaju, što nije obećavalo dobar nastavak, pa sam procenio da pod hitno moram nešto da menjam. Počeo sam da dodajem pelete i crve u prihranu, dok sam udicu veličine 18 zamenio »šesnaesticom«, na koju sam, umesto dotadašnja dva crvića, stavio čak četiri, u nadi da ću tako zamašnijim mamcem odbiti izrazito sitnu ribu.
Takav pristup se pokazao kao delimično ispravan, jer je sitna riba nastavila da napada mamac, ali nije mogla da ga proguta... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 431-)