Reprezentativac Srbije u fideru u svom prvom odlasku na jedan od izglednih terena u Holandiji snašao se više nego dobro. Uz malo raspitivanja, dobru pripremu, preciznu prezentaciju i dobar izbor pribora, prihrane i mamca, ostvario je ulov za priču i dugo pamćenje
Holandija me mnogo podseća na našu Vojvodinu. Gde god da čovek pogleda, vidi prelepu ravnicu, tj. njive i livade po kojima se krave i pernata živina slobodno šetkaju, a deca na ulicama malih mesta igraju fudbal kao što smo mi nekada radili. Bitna razlika ogleda se u tome što je cela Holandija ispresecana mnoštvom kanala, pa skoro svaka kuća gleda na vodu i ogroman broj ljudi iz ruralnih sredina može da peca bukvalno iz svog dvorišta. Stoga nije čudno ni to što su Holanđani jedna od najuspešnijih ribolovačkih nacija u evropskim i svetskim okvirima. Kanali se čuvaju i održavaju, tako da su bogati krupnim deverikama, bodorkama, protfišima i grabljivicama – pre svega štukom, smuđem i bandarom. Poslednjih godina je u ovoj zemlji najpopularnije varaličarenje, pa se duž obala najčešće mogu videti ljudi sa kratkim štapovima (već neko vreme preovlađuju modeli za ultralako blinkerisanje), koji veštačkim mamcima pretražuju svaki pedalj kanala. Ali ovo je obećana zemlja i za pojedince poput mene, koje najviše privlači lov krupnih deverika fider tehnikom.
OD SVIH MESECI U SEZONI, novembar je bez dileme najlošiji za pecanje deverike u Holandiji, ali moj prijatelj i legenda takmičarskog ribolova Belgijanac Jan van Shendel tada po pravilu ima više slobodnog vremena nego inače, pa smo poodavno isplanirali zajedničko pecanje za to doba godine. Nažalost, njegove iznenadne obaveze ponovo su nam pomrsile račune, ali je Jan ipak odvojio vreme da se vidimo, pomogao mi oko izbora mesta i organizacije, a pre svega u uspostavljanju preko potrebnih kontakata. Na njegovu preporuku, izbor je pao na gradić Helevutslojs (Hellevoetsluis), u kom se, uzgred budi rečeno, svake godine održava međunarodni festival ribolova, na koji osim domaćih pecaroša, uključujući i one najpoznatije, dolaze i ribolovci iz Engleske, Nemačke, Belgije i Francuske. Pozvali smo Marija, vlasnika tamošnje ribolovačke radnje, koja važi za jednu od najsnabdevenijih u Holandiji, koji nam je rekao da situacija na kanalu Vorne (Kanaal door Voorne) nije baš najbolja, ali da bi uz upotrebu laganog pribora ipak trebalo da može da se ulovi neka lepa deverika. A kako je meni ta vrsta uvek na prvom mestu, nije bilo potrebe za velikim ubeđivanjem, niti za traženjem bilo kakve rezervne varijante.
Posle detaljnih konsultacija sa Janom, seo sam u auto i krenuo u Helevutslojs, gde sam lako našao Marija, koji mi je spremio sveže mamce i mapu kanala, na kojoj je označio preporučeno mi mesto, udaljeno od radnje tek nekoliko stotina metara, ispod masivnih zidina stare tvrđave. Naravno, nisam mogao da ne primetim da ulice popločane starom ciglom podsećaju na one u centru moje Subotice, a sama obala kanala uređena je poput brižljivo negovanog parka.
Kada sam stigao na vodu, malo sam se iznenadio, jer je bila sreda, a u toku je bilo takmičenje dvadesetak ribolovaca. Kratko sam ih posmatrao, jer sam od gledalaca saznao da je u toku već treći sat nadmetanja, a da svi imaju jedva 2-3 kg sitne bodorke. Pomerio sam se oko stotinu metara i dao se na pripreme, kada mi je zazvonio telefon. Jan je već zvao – da proveri da li sam našao mesto i čuje kako ide pecanje, pa sam čim sam mu rekao kako stvari stoje malo ubrzao tempo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 393-)