U prvom delu zime, smuđ je na većini terena na velikim rekama radio prilično slabo. Jedino se u kontinuitetu mogao dobro pecati na Dunavu kod Apatina i Bezdana. Ali, ni tu ga nisu svi hvatali jednako uspešno i na sve mamce. Varaličari su najbolje prolazili na dubljim mestima sa izraženim reljefom, na sporo vođene džigove
Za razliku od većine ostalih ribolovaca, zaljubljenici u lov smuđa veštačkim mamcima na zimu uglavnom gledaju kao na vrhunac sezone. Drugari sa kojima pecam i ja to doba obožavamo, i periode kada hladnoća nije ekstremna redovno koristimo za izlaske na Dunav i uživanje u nadmudrivanju sa pomenutim grabljivcem. On se tokom zime grupiše i redovno hrani, te ga je moguće sasvim lepo loviti, a šanse da se prevare krupni komadi čak rastu u odnosu na topliji deo godine. Osim toga, na vodi je znatno mirnije; nema više kupača, »skuteraša«, vikendaša, kampera, ribolovaca sa sto štapova koji okupiraju desetine metara obale, kao ni komaraca, cveta topole i vrbe i mnogih drugih stvari koje znaju da nam zagorčaju ribolov. Doduše, jači minus i ledeni severac nikome ne prijaju, ali celo moje društvo sa nepovoljnim zimskim vremenskim prilikama nekako lakše izlazi na kraj nego sa svim onim što je prethodno pobrojano, a uz dobru pripremu hladnoću i nije teško podneti.
U POSLEDNJIH MESEC DANA pred izlazak ovog broja Ribolova, drugari i ja smo na terenima SRP Gornje Podunavlje smuđa lovili sa dosta uspeha. Sve ribe smo upecali džigovanjem, na silikonske varalice duge od 10 do 17 cm, koje smo spuštali na samo dno. S obzirom na to da je vodostaj sve vreme bio izrazito nizak, uz samo jedan porast, koji nije trajao dugo, smuđevi su se mahom držali dubokih mesta, pa preko dana nijednog nismo dobili na pozicijama plićim od 6 m, a većinu smo ih pronašli na dubini od 8 do 15 m. Bili su grupisani u manja ili veća jata, koja nije bilo lako pronaći, ali ko bi jednom uspeo u tome, mogao se nadati redovnim ulovima.
Uveče se riba mogla uhvatiti i na plićim pozicijama i bliže obali, u nekim danima čak i na vobler, ali niko od nas nije ostajao da lovi po mraku još od kraja novembra. Težina riba koje smo dobijali uglavnom se kretala od 1 do 2 kg, i uz to je bilo tek nekoliko krupnijih. Najvećeg smuđa ulovio je najmlađi od nas, srednjoškolac Igor Marić, na El-Pi Šed od 12 cm – tu ribu, koja je puštena (kao i većina drugih sa priloženih slika), nismo vagali, a procenili smo da ima nešto preko 3 kg. Milan Galjen je najviše smuđeva prevario na silikonce hrvatskog proizvođača Monarch Dok, dok smo Aleksandar Đuka Jurišić i ja kao i obično najbolje rezultate postizali na Orke. Silikonce smo uglavnom vodili skokovito, tako da na svakih nekoliko sekundi kvrcnu o dno, a sa visinom i intenzitetom skokova je trebalo eksperimentisati, jer su ribe nekada bolje reagovale na one agresivnije, a nekad na one tromije... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 393-)