Spoj je jedan od najvažnijih i najosetljivijih delova svakog pecaroškog štapa. Kod varaličaraca, mušičaraca i dvodelnih i trodelnih modela za različite varijante dubinskog ribolova primenjuju se danas četiri tipa spojeva. Evo šta treba znati o njima i na šta obratiti pažnju pri izboru i kupovini štapa
Kada se među ribolovcima povede razgovor o štapovima, bez obzira na to za koju su tehniku namenjeni, obično se sve vrti oko idealne dužine, težine bacanja, akcije, vrste ugljeničnih vlakana od kojih je blank izrađen, cene... Znatno se ređe priča o tipovima spojeva kojima su segmenti povezani, a to je izuzetno bitno za donošenje zaključka o ukupnoj upotrebljivosti štapa i formiranje slike o njegovim karakteristikama. Kod teleskopskih modela spoj je uvek istog tipa, budući da se svaki segment izvlači iz prethodnog, kod štekova koji se koriste za pecanje na plovak svaki segment se natiče na prethodni, a kod dvodelnih i višedelnih (trodelnih, četvorodelnih itd.) štapova za varaličarenje, plovkarenje ili dubinski ribolov primenjuju se tri vrste spojeva, kojima ćemo se u nastavku ovoga teksta detaljno posvetiti. No pre toga recimo nešto o samom spoju i o njegovom uticaju na performanse ribolovnog štapa.
Svaki spoj u izvesnoj meri ukrućuje štap i manje ili više mu menja akciju pod opterećenjem, a ujedno predstavlja i slabu tačku, u kojoj najčešće dolazi do pucanja ako spoj nije dobro napravljen, ali i ukoliko se razlabavi tokom pecanja ili ako štap na početku ne sastavimo pravilno. Ribolovni štap izrađen iz jednog dela ima neprekinutu krivu savijanja pri opterećenju, koje se mnogo bolje raspodeljuje po celoj dužini blanka, te stoga ređe puca od višedelnih, ali kada je dug preko 2,1 m veoma je nepraktičan za transport, pa je zato to neka gornja granica dužine do koje se jednodelci uopšte i prave (kompromisno rešenje predstavljaju oko 2,4 m dugi štapovi kod kojih je drška jedan deo, a ostatak drugi, poput modela Okuma Salina, koji predstavljamo u donjem tekstu, jer je njihova transportna dužina do 1,8 m – prim. ur.).
U ranija vremena, štapovi su mahom izrađivani iz dva dela, dok su višedelci bili nužno zlo. Pravljeni su radi lakog transporta, ali su bili prilično nepopularni jer su zbog karakteristika materijala, koji su diktirali konstrukciona rešenja, bili znatno teži i lošije balansirani od dvodelnih, a i kriva savijanja bila je često prilično deformisana i neujednačena.
Danas su se stvari iz korena promenile, pa su štapovi izrađeni iz više delova (od tri do čak šest) praktično potpuno izjednačeni po osobinama sa modelima napravljenim od (»standardna«) dva segmenta. Najbolji dokaz za tu tvrdnju pružaju katalozi najcenjenijih proizvođača... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 398-)