Prost sistem, aktivan pristup, brza kontra

Upr­kos to­me što je va­ra­li­ča­re­nje u ne­pre­sta­noj eks­pan­zi­ji, na­ro­či­to me­đu mla­đim ri­bo­lov­ci­ma, štu­ka se kod nas, kao i u mno­gim dru­gim evrop­skim ze­mlja­ma, i da­lje naj­vi­še pe­ca na ke­de­ra, i to uglav­nom na plo­vak, tj. na si­stem na­zvan ba­le­ri­na. Kao i mno­ge dru­ge teh­ni­ke, i ta naj­bo­lje re­zul­ta­te do­no­si oni­ma ko­ji ne ro­bu­ju na­vi­ka­ma i sprem­ni su da eks­pe­ri­men­ti­šu, posebno on­da ka­da ri­ba ni­je na­ro­či­to ras­po­lo­že­na za je­lo. Sa­ve­ti ko­ji sle­de na­me­nje­ni su upra­vo ta­kvim ri­bo­lov­ci­ma.

1. JED­NO­STAV­NE MON­TA­ŽE. Na na­šim vo­da­ma se če­sto mo­gu vi­de­ti štu­ka­ro­ši (po­go­to­vo oni ma­nje is­ku­sni) ko­ji upor­no ko­ri­ste kom­pli­ko­va­ne si­ste­me, sa­sta­vlje­ne od mno­štva ele­me­na­ta, pa ne­po­treb­no tro­še i vre­me i no­vac da ih na­pra­ve, a on­da ne­ret­ko gu­be ner­ve zbog če­stog mr­še­nja, ki­da­nja i pre­ve­zi­va­nja.

Glav­na pred­nost svih jed­no­stav­nih si­ste­ma nad slo­že­ni­ma je u ma­lom bro­ju kri­tič­nih me­sta na ko­ji­ma bi mon­ta­ža mo­gla da po­pu­sti u tre­nut­ku ka­da na šta­pu ima­mo ve­li­ku ri­bu. Pri­me­ra ra­di, na naj­pro­sti­joj ver­zi­ji še­ta­ju­će ba­le­ri­ne, sa olo­vom iz­me­đu plov­ka i pred­ve­za sa udi­com, po­sto­ji sa­mo je­dan čvor (onaj ko­jim je osnov­na stru­na spo­je­na sa pred­ve­zom), pa ta­ko i sa­mo jed­na sla­ba tač­ka (pod pret­po­stav­kom da ima­mo kva­li­tet­nu udi­cu i saj­li­cu. Ova­kva mon­ta­ža se la­ko i pre­ci­zno za­ba­cu­je, a pri­tom se sko­ro ni­ka­da ne mr­si, jer le­ti kao me­tak, za raz­li­ku od ne­kih dru­gih, ta­ko­đe po­pu­lar­nih si­ste­ma. Mon­ta­žu sa­sta­vlje­nu od ma­log bro­ja de­lo­va na­pra­vi­će­mo la­ko i br­zo, a ako se uka­že po­tre­ba pre­pra­vi­će­mo je za sve­ga mi­nut-dva, bez ner­vi­ra­nja i upo­tre­be mno­štva sit­ni­ca i do­da­ta­ka, tj. od sit­nog pri­bo­ra ko­ji mo­že sta­ti i u džep pr­slu­ka ili jak­ne.

2. VE­LI­KI KE­DE­RI. Uvek se tru­dim da te­melj­no ar­gu­men­tu­jem svo­ju du­go­go­di­šnju na­klo­nost ka krup­nim ke­de­ri­ma, ali imam uti­sak da se ve­ći­na onih ko­ji se ne sla­žu sa ta­kvim pri­stu­pom uvek hva­ta sa­mo za či­nje­ni­cu da pra­vi­lo »ve­li­ki ma­mac – ve­li­ka štu­ka« u prak­si če­sto ne va­ži... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 337, od 22.11.2013.-)