Iako je fider tehnika kod nas veoma popularna, njom još uvek malo ko peca na Drini, jer ogromna većina ribolovaca smatra da je na tako velikoj reci brzog toka vožnja plovka neuporedivo efikasnija. Dvojica pasioniranih fideraša nedavno su fantastičnim ulovom u potpunosti opovrgla tu zabludu
Poziv mog dobrog druga Ivana Ćosovića da idemo da pecamo skobalja fider tehnikom na Drini zvučao mi je gotovo nestvarno dobro. Ne samo zato što obojica obožavamo tu tehniku, već i zbog toga što sam do tada Drinu gledao samo na slikama i slušao uzbudljive priče o toj velikoj i lepoj planinskoj reci. Za razliku od mene, Ivan je već pecao na Drini, ali ne na fider nego na plovak, tako da je ovo i za njega trebalo da bude novo iskustvo. U dogovoru sa jednim Ivanovim drugom koji odlično poznaje terene oko Višegrada, odlučujemo da pecamo baš kod tog nadaleko čuvenog gradića, na delu reke na kom ni Ivan nikada ranije nije bio. Nisam bio ubeđen da ćemo se napecati, jer sam od mnogih kolega čuo da na Drini fider »ne pije vodu«, te da je samo bolonjeze tehnika efikasna, ali je naš »vođa puta« bez ograde tvrdio da se na tom delu reke sigurno može dobro pecati sa hranilicom, pa sam rešio da se ne opterećujem unapred ishodom i da probam sve što znam, u nadi da će to biti dovoljno da se makar upišem.
PAKUJUĆI CELOG DANA pribor i hrane, razmišljao sam sve vreme o tome šta bi mi moglo zatrebati, kako slučajno ne bih nešto zaboravio, pa sam, naravno, na kraju spakovao sve na šta sam i pomislio, kako potrebno, tako i nepotrebno. Celu noć pred pecanje sam proveo pokušavajući da zaspim, ali mi san nikako nije dolazio na oči od prevelikog uzbuđenja što ću videti reku čijom sam se lepotom do tada nebrojeno puta oduševljavao gledajući fotografije i razne video-zapise i slušajući priče kolega ribolovaca. Mnogo pre svitanja krenuo sam ka Čačku, odakle smo sva trojica nastavili prema Višegradu. Kako se put odužio, u jednom trenutku predložio sam Ivanu da stane, da malo izađemo i protegnemo noge, ali mi je on odgovorio: »Nema vremena za to, skobalji nas čekaju!«. Posle nekoliko sati vožnje prelazimo granicu, a ja sa sve većim uzbuđenjem čekam trenutak kada će se konačno ukazati voda. Stižemo u Višegrad i istog časa užurbano izlazim iz kola i gledam kao začaran. I da sam hteo da nešto kažem u tom momentu, ne bih mogao, jer je u meni sve treperilo pred najlepšim prizorom koji sam video u životu. Drina je tako velika i moćna, a boja vode nestvarno zelenoplava, da kažem sebi da neću ni da pecam, samo nek me puste da gledam u takvu reku.
Ali budući da smo došli ribolova radi, krećemo brzo dalje i obilazimo nekoliko mesta koja nam Ivanov drug predlaže, da bismo se posle kratkog razmišljanja odlučili za verovatno najlepše, uz sami most Mehmed-paše Sokolovića. Sa mosta smo gledali kako se skobalj kupa, mesto smo lepo osmotrili, a i shvatili da će nam za uspomenu biti savršeno da imamo slike pecanja sa tom impozantnom građevinom u pozadini. Užurbano vadimo stvari iz kola, jer već je osam sati, dan je relativno kratak, a treba sav naš fideraški lom preneti do vode, pa napraviti hranu i spremiti se za pecanje. Srećom, parkirani smo blizu vode, pa bar na nošenje pribora ne moramo da gubimo mnogo vremena... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 395-)