U nekim uslovima varaličarenje je efikasnije od statičnog pecanja grabljivica na prirodni mamac, dok je u drugim obrnuto. A najčešće je i od jednog i od drugog načina produktivnija njihova kombinacija – pristup koji ima sve više pristalica među našim ribolovcima raznih generacija
Još otkako je čovek uhvatio prvu ribu na imitaciju mušice traje kolektivna fascinacija pecanjem na veštačke mamce. U moderno doba ona je sve veća, i to iz više razloga. Varaličarenje i mušičarenje oslobađaju čoveka potrebe da nabavlja mamce pred izlazak na vodu, kao i strepnje hoće li uopšte imati na šta da peca ako iz bilo kog razloga ne može da dođe do onoga što će kačiti na udicu. Lišavaju ga mnogih briga vezanih za transport i čuvanje prirodnih mamaca, te skraćuju vreme potrebno za pripremu. Osim toga, pri lovu na imitacije prirodne riblje hrane po pravilu se često premeštamo, te svaki čas zabacujemo, što ovde, što onde, povlačeći mamac na različite načine, što je dinamičnije od čekanja da riba zagrize, i uz činjenicu da obično uključuje i nošenje manje količine pribora od bilo kog stacionarnog ribolova – nije nevažno modernom čoveku, pogotovo mlađem.
Kod nas se varaličarenje naročito raširilo od početka devedesetih godina, umnogome zahvaljujući medijima, tj. najpre brojnim tekstovima u ribolovačkoj štampi, a kasnije i televizijskim emisijama i internetu. Zagovornici takvog ribolova pri njegovom promovisanju insistirali su pre svega na efikasnosti, ali nije u pridobijanju pristalica bilo beznačajno ni manje ili više otvoreno zagovaranje teze da je lov na veštačke mamce sportskiji, moderniji i više u skladu sa trendovima koji dolaze iz bogatijeg dela sveta, nego što je pecanje na kedere, filete, parčiće ribe, gliste, školjke i druge prirodne mamce.
NEMA SPORA DA JE VEŠTAČKI mamac koji se kreće u sloju vode u kom aktivna grabljivica lovi u mnogim situacijama zaista ubitačan, a u nekima u velikoj prednosti u odnosu na bilo kakvu prirodnu riblju hranu – pre svega onda kada predatori progone pokretni plen u gornjim slojevima. No i kod nas, kao i svuda drugde u svetu, rečni i jezerski ribolovci brzo su spoznali ograničenja pecanja na varalicu, pogotovo u bistroj vodi preko dana (kada grabljivice imaju mogućnost da dobro osmotre potencijalni plen, pa retko nasednu na prevaru), ali i na terenima sa mnoštvom potopljenih granja i panjeva, koji su prava groblja varalica, i to ne samo onih sa jednom ili više trokrakih udica, već i džigova sa jednom jednokrakom. Razmišljajući kako da na najefikasniji način pecaju u tim za lov na veštačke mamce nepovoljnim uslovima, iskusni i dovitljivi ribolovci smislili su »muvanje« – tehniku lova predatora u kršu, koja kombinuje »najbolje od oba sveta«, jer se teren pretražuje pokretnim mamcem, ali ne imitacijom riblje hrane, već njom samom... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 396-)