Većina ribolovaca sa tzv. otvorenih voda sezonu pecanja šarana otvara tek početkom juna, po završetku dvomesečne zabrane. Oni retki koji najcenjenijeg ciprinida našeg podneblja potraže tokom prvih prolećnih dana uglavnom imaju malo uspeha. No nekada, ako se sve kockice slože, tj. ako šarandžije odaberu dobro mesto, prihranu i mamac, moguća su i vrlo prijatna iznenađenja
Moj prijatelj Filip Grbić i ja smo najpre pecali na plovak, kao i većina drugih ribolovaca, a potom smo prešli na lov šarana. Dvadeset petog marta krenuli smo na četiri dana na DTD kanal kod Kajtasova, sa namerom da testiramo bojlije koje smo sami napravili. U prethodna dva dana smo na odabrano mesto bacili ukupno oko dva kilograma bojlija i četiri kilograma kukuruza i nadali smo se da će to biti dovoljno da privučemo ribu.
Vreme je prvog od ta četiri dana bilo promenljivo – vetrovito, naizmenično sunčano i kišovito, a povremeno je čak promicao i sneg, ali je naše raspoloženje bilo dobro. Po dolasku na mesto, izvadili smo pribor i opremu iz prepunih kola, nahranili sa još oko pola kilograma bojlija i zabacili. U 20,30 č imali smo prvi udarac, ali je taj šaran, na našu žalost a njegovu sreću, uspeo da se oslobodi udice i nakon toga se do jutra nije više ništa desilo.
U sedam sati ujutru, dok sam spavao, Filip je uhvatio šarana... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 375-)