Bucov je jedna od onih grabljivica koje se love na širok spektar veštačkih mamaca. Ima dana kada uzima varalice raznih tipova i veličina, kao i mušice različitih boja. No ponekad je izuzetno izbirljiv, pa moramo mnogo eksperimentisati da bismo došli do onoga što mu je najzanimljivije u konkretnoj situaciji
Kada sam u subotu 2. avgusta, na Svetog Iliju, krenuo iz Beograda prema Smederevu, nisam mogao da se otmem razmišljanju o tome šta će biti ako priroda ovog sveca bude »po običaju« dočekala grmljavinom i nevremenom, budući da je trebalo da provedem celo popodne u čamcu, na terenima oko Smederevske Ade, tačnije između njene leve obale i banatske strane Dunava.
Smederevska ada proteže se tačno nasuprot Smedereva, a Dunavac, kako lokalni ribolovci zovu pomenuti uži deo reke između ostrva i leve obale, poznat je, po njihovim rečima, po obilju bele ribe, šarana i, naročito, smuđa. Nepristupačan teren, blizina grada i česti prolasci ribočuvara, kao i to što ni lokalne ribolovce niti ribare (a srećom ni ribokradice – prim. ur.) gotovo da i ne zanimaju druge vrste osim šarana, soma i smuđa, čine ovaj teren veoma zanimljivim za lov jedne od sve omiljenijih varaličarskih riba – bucova. Pri tom je ovo, da stvar bude još bolja, po svoj prilici jedno od retkih mesta nadomak Beograda gde »bucko« nije odavno naučio da prepoznaje i izbegava varalice, budući da nije izložen velikom pritisku, pa u nepristupačnim limanima sa obiljem krša na dnu srećno i mirno žive brojni retko kada uznemiravani kapitalci, od čijeg rauba svakom pravom varaličaru zaigra srce.
Srđan Ekmečić, Čapljinac koga su ratovi devedesetih i struka vezana za proizvodnju čelika doveli u Smederevo, jedan je od sjajnih lokalnih ribolovaca koji iz godine u godinu na ovom terenu postižu odlične rezultate u lovu smuđa i ponajpre soma. Ove sezone, međutim, zbog visokih i nestabilnih vodostaja, te dve grabljivice love se slabije nego ranije, pa je Srle delom i pod mojim uticajem počeo povremeno da juri (takođe vrlo uspešno) i jedinog isključivog grabljivca među ciprinidima, i to baš u Dunavcu.
ČIM SMO TOG KASNOG POPODNEVA stigli na izgledno mesto, prepuno panjeva i potopljenog drveća koje nam je u prethodnih nekoliko izlazaka davalo lepe kilaše, shvatili smo da će možda Sveti Ilija ovog puta proći bez grmljavine, ali da je zato ispod površine vode u toku prava letnja oluja, kakvu ja, bez preterivanja, nikada pre toga nisam doživeo. Bukvalno na svakih nekoliko minuta svoj plen su ganjali »samci« iz ribolovačkih priča, mnogi teški i po 3-4 kilograma. Snažne raube, uglavnom blizu obale, pratili su panični begovi deverika i krupatica, povremeno i sasvim pristojnih lovnih veličina.
Međutim, iako smo uporno bacali i bar tridesetak puta u narednih sat vremena plasirali varalice usred tih spektakularnih rauba, nismo imali niti udarac ni na jedan vobler, glavinjaru ili pilker koji smo probali... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 356-)