Iskusni ribolovci dobro znaju da nagla zahlađenja i otopljenja po pravilu loše utiču na rad ribe, koja u takvim okolnostima neretko izgubi apetit na neko vreme, a kada i počne da jede najčešće to čini po nekom atipičnom ritmu. Tada na uspeh mogu računati samo oni koji reše jednačinu sa više nepoznatih.
Kasna jesen i početak zime su period koji mnogi varaličari sa reka ciprinidnog regiona, uključujući i mene, željno iščekuju. Sa hlađenjem vode se bela riba grupiše u velika jata i povlači u zimovnike (na rekama su to duboka mesta sa slabijim protokom), a za njom ide i smuđ, kome je ona glavna hrana. To je i logično, jer ta grabljivica, kao i sve druge ribe, nastoji da štedi energiju i toplotu, tj. da se što manje kreće, pa se smešta u blizini svoje potencijalne lovine, tj. na obodima velikog jata, iz kog će se »poslužiti« kad oseti potrebu za jelom.
Nepisana pravila za zimsko varaličarenje smuđa glase:
1. Šanse za uspeh najveće su u najtoplijem delu dana;
2. Valja koristiti velike silikonce, ali sitne vibracije;
3. Varalice bi trebalo da su hladnih boja (plave, bele, sive...);
4. Džigovi treba da se kreću u malim skokovima ili bez njih (praktično po pravoj liniji), uz duže pauze.
Sve je to važilo krajem novembra i u prvoj polovini decembra, kao i mnogo zima ranije. Oko jednog velikog zimovnika na Begeju, nedaleko od Zrenjanina, lovili smo smuđeve, bandare i bucove, a što je temperatura vode bila niža, to su češća bila i »čvrkanja« krupnih bodorki na male veštačke mamce od meke gume...
A ONDA SE SVE IZNENADA PROMENILO. Zima se praktično pretvorila u proleće, sa dnevnim temperaturama koje su išle i do 16º C, dok noćne gotovo uopšte nisu padale ispod nule. Vode su počele da se greju, što je nagnalo belu ribu da napusti zimovnike, a za njom je, naravno, krenuo i smuđ. Da konfuzija među ribama (a posledično i među ribolovcima) bude još veća, usled topljenja snega sa Karpata nivo voda u Banatu skoro se svakodnevno dizao i spuštao, pa su mnogi varaličari posle nekoliko uzastopnih potpuno neuspešnih izlazaka na tipična zimska mesta odložili pribor i rešili da čekaju bolje (tj. hladnije) dane.
Kako nisam od onih što se lako predaju, rešio sam da za novu situaciju potražim novo rešenje. Tisa je bila idealnog vodostaja, uz to spora i vrlo bistra, pošto jedino na nju nije uticalo topljenje snega (budući da ga u Mađarskoj nije bilo), i na njoj je smuđ tih dana uspešno hvatan muvanjem iz čamaca, ali ja tako nisam mogao da pecam jer sam svoju »lađu« izvadio pre toga. Odlučio sam zato da probam da pronađem neka izgledna mesta na Tamišu i kanalu Dunav–Tisa–Dunav. Pošto sam planirao da idem na zabačene terene, što dalje od naselja, morao sam da se dobro informišem i pripremim. Proučio sam potencijalna mesta preko programa Gugl Zemlja, prikupio dodatne informacije od nekih starijih kolega, raspitao se o putevima i pripremio vozilo. Svaki izlazak sam planirao tako da imam i neku rezervnu poziciju za slučaj da iz bilo kog razloga ne mogu da lovim na ciljnom mestu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 342-)