Velike i snažne ribe, kao što je sibirska mladica, nije lako loviti ni varaličarenjem, a nekmoli klasičnim mušičarenjem, prefinjenom tehnikom, osmišljenom tako da potencijalna lovina ima velike šanse da se dokopa slobode čak i kada je neuporedivo manja i slabija nego što je tajmen. Zadovoljstvo je još veće kada ribolovac uhvati dva kapitalca kakva niko na svetu nije na taj način upecao!
U aktuelnoj eri ubrzanog tehnološkog napretka, retke su države u kojima vreme kao da i dalje stoji, i to ne u lošem smislu, već kao da je zamrznuto u pravom trenutku, pa svega ima u izobilju osim asfalta, elektronike, smoga... Jedna od takvih je Mongolija. Istina, njena prestonica Ulan Bator je poklekla pred konceptom modernog načina života po zapadnjačkim standardima i postala nalik mnogim drugim metropolama razvijenog sveta, ali unutrašnjost i dalje odoleva i u najvećem delu Mongolije vekovna tradicija nomadskog načina života još je apsolutno dominantna. Zemlju Džingis-kana od savremenog sveta i svih njegovih dobrih i loših strana štiti ogromna disproporcija površine i broja stanovnika, nepostojanje auto-puteva i nepokrivenost velikog dela teritorije elektromrežom, neprohodnost, zabačenost, ali i izbor ljudi da nastave da neguju tradiciju stočarskog naroda, koji istovremeno živi od prirode i u harmoniji sa njom.
Ja sam ove jeseni po peti put bio na krajnjem severu Mongolije, na reci Šiškid, u oblasti Huvsgul, skoro na samoj granici sa Rusijom, tj. njenom republikom Tuvom. Ekipa mala, mušičarska, svega nas četvoro. Put težak kao i uvek, meni verovatno najviše, jer mi je već poznat, tako da kroz prozor »tojota lend kruzera« više tražim obeležja koja mi govore koliko još ima do kampa nego što uživam u nestvarno lepom krajoliku. Posle devetočasovnog »džip safarija«, kao poslednje faze putovanja, u kamp stižemo u ranim jutarnjim satima. U razgovoru sa prethodnom grupom saznajemo da vreme i nije baš idealno za ribolov – svakog dana su temperature bile preko 25º C, što je za septembar u Mongoliji stvarno nesvakidašnje. Članovima moje ekipe činjenica da se naši prethodnici žale na vreme, a baš se ne hvale specijalnim ulovima tajmena zvuči vrlo deprimirajuće,
naročito posle tridesetočasovnog putešestvija. Sa druge strane, ja sam i sugerisao da izaberemo što kasniji termin baš zato da bismo na minimum sveli rizik da naš boravak ovde obeleže visoke temperature i isti takav vodostaj, koji nije povoljan za ribolov. A sredinom septembra se vreme u Mongoliji iznenada menja – listopadni četinari za svega nekoliko dana požute, noćne temperature se spuštaju debelo ispod nule, reke polako počinju da se lede, a što je najbitnije – riba to oseća i počinje da se veoma aktivno hrani ne bi li se pripremila za dugu i surovu zimu, koja brzo dolazi.
Sledećeg dana u kampu ostajemo nas četvorica, dve odlične kuvarice i Mongol Zorga... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 388-)