Iako je riblji fond Drine još uvek bogat u poređenju sa onim u većini manjih reka mrenskog tipa, ribolov na njoj skoro nikada nije lak. Osim dobro izabranog mesta, usklađenog pribora, adekvatne prihrane i mamaca, treba imati i malo sreće da vodostaj bude bar koliko-toliko pogodan i da ne oscilira previše. Ovog puta je malo falilo da uslovi budu nemogući, ali je pecanje ipak bilo vrlo uspešno
Sa dolaskom jeseni i prvim zahlađenjem ribolovačka sezona se za neke kolege polako završava, dok za druge tek tada zapravo počinje. Većina ciprinida se polako grupiše jer se voda lagano hladi i daje ribi signal da je vreme da počne intenzivnije da se hrani, a to je idealna prilika za dobar ribolov.
To mi je bio glavni motiv da se zaputim ka zavičaju, nakon što sam nekoliko dana proveo tako uklapajući obaveze da pri toj poseti Loznici uspem da odvojim bar nekoliko sati za odlazak na Drinu ne bih li otvorio jesenju sezonu lova mrene.
Iz iskustva i iz onoga što sam čuo, jasno mi je da to kako ćemo Vladimir (moj domaćin na ovom pecanju) i ja ovog puta proći najviše zavisi od vodostaja, koji usled rada hidroelektrana u Perućcu i Zvorniku može da u toku dana naraste i po pola metra za samo tridesetak minuta. Ali on u poslednja dva dana nije mnogo oscilirao i bio je na nekom srednjem nivou, pa se nadamo da će tako i ostati. Dogovor da krenemo na reku oko podneva morali smo da promenimo zbog nenadano iskrslih obaveza. Oko 14 č konačno polazimo, a pošto ćemo pecati na crve i hraniti »bombama«, tj. kuglama gline u koje su ubačeni crvići, stajem uz put da bismo nakupili dovoljno odgovarajuće zemlje i nastavljamo ka odabranoj poziciji, nedaleko od Loznice.
OKO 15 Č STIŽEMO NA MESTO, ali nas čeka neprijatno iznenađenje – voda je mala i tu gde smo planirali da zabacujemo sada nema ni 50 cm dubine. No još veći problem je to što je nivo, po rečima dvojice ribolovaca koji su se već pakovali kako bi napustili ovaj teren, i dalje opadao. Šta sada raditi? Sedamo pored reke i petnaestak minuta samo gledamo u vodu, tražeći rešenje, uz poneku razmenjenu reč. I upravo to gledanje u vodu nam je i dalo odgovor! Na nekih 100-150 m uzvodno od nas, iznad samog preliva, jasno smo videli kako se riba izbacuje.
Premeštamo se tamo i pripremamo pribor – Vladimir sklapa svoj meč štap, dok odlučujem da isprobam jedan bolonjez koji mi se na »suvo« učinio zaista dobrim – Tubertini 7705 CC. Ovde je obala u blagom padu, pa sa udaljavanjem od nje, tj. sa približavanjem sredini korita, dubina polako raste. Riba je prilično daleko i u jačem je toku, pa moramo da gazimo da bismo došli do mesta odakle možemo da plasiramo prihranu i mamce na pravu poziciju. Krećemo se po klizavom kamenu, ja sa kofom sa zemljom i crvima, a Vlada sa crvenom kesom u koju je ubacio kamen i koju će spustiti na mesto odakle ćemo pecati, kako bi nam poslužila kao marker. (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 413-)