Tumačenje situacija

Ne­ma ve­štač­kog mam­ca ko­ji će do­ne­ti ri­bu uvek i svu­da. Za­to ne­ma ni ri­bo­lov­ca ko­ji u svim pri­li­ka­ma ko­ri­sti istu va­ra­li­cu, a pro­iz­vo­đa­či na tr­ži­šte ne­pre­kid­no iz­ba­cu­ju no­ve mo­de­le i de­ko­re. Ka­ko se sna­ći u tom mno­štvu i što če­šće ima­ti pri ru­ci ono što mo­že da­ti ulov, a ne no­si­ti na vo­du po­la pro­dav­ni­ce

Kad va­ra­li­ča­ri me­đu­sob­no ko­mu­ni­ci­ra­ju, tru­de se da usa­gla­se mi­šlje­nja o svom ho­bi­ju. Iz­be­ga­va­nje opreč­nih sta­vo­va je ko­le­gi­jal­no i pri­stoj­no. Ali čim otvo­ri­mo ku­ti­je s va­ra­li­ca­ma, ve­ći deo ono­ga oko če­ga smo se slo­ži­li ne­sta­je. Ta­da kao da smo ski­nu­li ode­ću sa se­be. U ku­ti­ja­ma je ured­no slo­že­na pra­va isti­na o na­ma kao va­ra­li­ča­ri­ma. Iz ra­znih uglo­va gle­da­no, sva­šta se tu mo­že za­klju­či­ti o sva­ko­me od nas, ali ako se ogra­ni­či­mo sa­mo na upo­treb­nu vred­nost ve­štač­kih ma­ma­ca iz »bor­be­nog kom­ple­ta«, mo­že­mo do­ći do mno­štva in­for­ma­ci­ja ko­je go­vo­re o raz­li­ka­ma u zna­nju, is­ku­stvu, mo­guć­no­sti­ma sva­kog ri­bo­lov­ca, nje­go­vom sti­lu va­ra­li­ča­re­nja itd.

Ne­ke ko­le­ge no­se sa so­bom sve va­ra­li­ce ko­je ima­ju. Njih ni­šta ne mo­že iz­ne­na­di­ti. Ni­je im te­ško da vu­klja­ju ve­li­ke tor­be jer »ni­kad se ne zna«, »nek mi se na­đe«, »’le­ba ne tra­ži«, »da imam u re­zer­vi«, »šta ako pro­ra­di štu­ka, som ili bu­cov?«, »imam ja i be­lu i žu­tu i ša­re­nu, pa nek bi­ra«.... Ni­je im va­žno ni gde ni šta će lo­vi­ti. Uvek su sprem­ni za sve si­tu­a­ci­je.

U dru­gu kraj­nost idu tzv. mi­ni­ma­li­sti, u ko­je se ubra­ja i pot­pi­snik ovih re­do­va, ko­ji u ri­bo­lov no­se sa­mo ne­ko­li­ko va­ra­li­ca, mi­sle­ći da tač­no zna­ju šta im tre­ba, iako im na me­stu ri­bo­lo­va uvek ne­što ne­do­sta­je.

Ta dva eks­tre­ma upu­ću­ju nas, na­rav­no, na to da je pra­va me­ra ne­gde iz­me­đu, a va­ra­li­ce ko­je za­slu­žu­ju me­sto u tom »iz­me­đu« su po­seb­na pri­ča, jed­na od naj­va­žni­jih u lo­vu smu­đa ve­štač­kim mam­ci­ma. U ra­ni­jim tek­sto­vi­ma vi­še pu­ta sam na­gla­ša­vao da je sve pod­re­đe­no pre­zen­ta­ci­ji. A nju či­ne va­ra­li­ca, kao obje­kat na­pa­da gra­bljiv­ca, te nje­no do­vo­đe­nje u ne­po­sred­nu bli­zi­nu pre­da­to­ra u kon­kret­nim uslo­vi­ma. Iz­bor va­ra­li­ce, da­kle, zna­ča­jan je ko­li­ko i teh­ni­ka va­ra­li­ča­re­nja i uslo­vi u ko­ji­ma će bi­ti pri­me­nje­na. Su­šti­na je da se na­đe ma­mac ko­ji će u da­toj si­tu­a­ci­ji svo­jim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma omo­gu­ći­ti za­mi­šlje­nu pre­zen­ta­ci­ju.

DA BI­SMO IZA­BRA­LI KA­KO TRE­BA, naj­pre tre­ba da zna­mo šta se pod­ra­zu­me­va pod »si­tu­a­ci­jom na ri­bo­lov­nom me­stu« i či­me je ona od­re­đe­na. U ri­bo­lo­vač­kom žar­go­nu »si­tu­a­ci­ja« ozna­ča­va sve ka­rak­te­ri­sti­ke ri­bo­lov­nog me­sta, kao i uslo­ve u ča­su ka­da se pe­ca­nje od­vi­ja. Osim vi­dlji­vih i ne­vi­dlji­vih struk­tu­ra i hi­dro­me­te­o­ro­lo­ških pri­li­ka, to pod­ra­zu­me­va i tre­nut­ni ste­pen ak­tiv­no­sti smu­đa. Sve to sku­pa dik­ti­ra pre­zen­ta­ci­ju, ko­ju va­ra­li­ca pak svo­jim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma tre­ba da omo­gu­ći... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu broj 390-)