Najveća italijanska reka Po prava je meka za somove, koji tu imaju obilje hrane i odlične uslove za život, pa ih ima mnogo i dostižu ogromne dimenzije. Iz prve ruke vam otkrivamo kako te grdosije na prirodne i veštačke mamce lovi Juri Grisendi, kog mnogi smatraju najuspešnijim somarošem današnjice
Početkom maja ove godine, sa Radomirom Krkićem, autorom TV serijala Svet ribolova, boravio sam u Italiji, na reci Po, i upoznao se sa jednim od najčuvenijih ribolovaca na svetu, Italijanom Jurijem Grisendijem. U ulozi snimatelja imao sam mogućnost da vidim i dobro proučim sve tehnike koje ovaj svestrani čovek koristi za hvatanje džinovskih somova širom Evrope i Azije, po čemu je i postao poznat. A kako je sve to vrlo primenljivo i na našim terenima, potrudiću se da vam sve što sam video detaljno opišem, iako kod nas kapitalnih »brkajlija«, nažalost, ima neuporedivo manje nego u Pou i Minču.
Juri je, inače, vrlo zanimljiv i duhovit momak, a pri tom veoma poslovan i korektan. Za razliku od ogromne većine profesionalnih ribolovaca širom sveta, on živi od reklama koje razne ribolovačke firme postavljaju na njegov Jutjub kanal, pa nije opterećen obavezom da bilo koga vodi u ribolov za novac. Iako ima ogroman broj unosnih ponuda, na pecanje ide samo sa svojim drugarima i uživa u tome. Nas je ipak primio, a mi smo opravdali njegovo poverenje i snimili više sati zanimljivog materijala i za našu emisiju i za njegove potrebe. Pri tom je bio apsolutno neumoran – budući da je zbog iznenadnog pada temperature vode riba slabo radila, svojski se trudio bukvalno po ceo dan i noć i koristio je skoro sve tehnike koje inače primenjuje, ne bi li opravdao reputaciju najuspešnijeg italijanskog pa i evropskog somaroša. Bilo je to izuzetno naporno, ne samo za njega već i za nas koji smo u svemu tome učestvovali, ali i nadasve zanimljivo i uspešno. Juri je ulovio somove od 110 kg, 80 kg i 50 kg, a još tri ogromne ribe su mu pobegle. Uz to, uvek dobro raspoloženi šoumen zabavljao je sve oko sebe i pravio sjajnu atmosferu, u čemu je malo pomogla i vrhunska rakija koju je Radomir poneo, pa su Juri i njegovi drugari oformili »Grapa tim« (»grapa« je italijanska reč za lozovaču) i sjajno se provodili.
Polazna tačka nam je bila u marini na reci Po, u mestu Koregio Mikele, udaljenom svega dvadesetak kilometara od Mantove i nekoliko kilometara uzvodno od ušća reke Minčo, takođe čuvene po velikim somovima. Po je najveća italijanska reka, malo manja od Dunava, a plića i sa mnogo velikih meandara; peščanih nanosa ima duž jedne obale, dok je druga strmija, glinovita i kamenita. Juri nam je objasnio da u Pou neverovatno mnogo velikih somova ima zbog miliona cipola teških od oko 500 g do 2 kg, koji iz Jadrana u ovu reku (te odatle i u Minčo) ulaze radi hrane i mresta...
ČIM SMO STIGLI I SMESTILI SE, odmah smo seli u čamac i otišli na noćno pecanje soma sa obale. Do mraka smo imali više od dva sata, pa sam mogao da pomno proučim ovaj način ribolova i sistem sličan »samici«, koji se na Pou i Minču masovno koristi u ribolovu na štap (a primenjuje se i kod nas, uglavnom na onim jezerima na kojima je takvo pecanje dozvoljeno). Robusni štapovi marke Zeck (napravljeni po Jurijevim savetima), sa snažnim multiplikatorima Shimano Calcuta, dobro su fiksirani u držače na obali i postavljeni skoro vertikalno, ne bi li što manji deo strune bio u vodi. Sistem sa po jednom trokrakom i jednokrakom udicom se mamči povelikom »zlatnom ribicom« (posebno gajenom babuškom narandžaste boje). Obična udica se provuče kroz njušku ribe i osigura komadom gume kako keder ne bi spao, dok se trokraka zabada pod kožu, bliže repu. Zatim se čamcem sistem razvuče do ranije pripremljenih velikih bova, koje se fiksiraju na svega nekoliko metara od obale, uglavnom oko nekih prepreka. Mamac se spusti na dubinu od pola metra, a onda se veže monofilom nosivosti 12 kg za bovu (ili neku granu natkriljenu nad vodom) i zategne. Kada som uzme mamac i krene, monofil pukne (jer je znatno manje nosivosti od strune na koju se peca), a elektronski signalizator zapišti. Ekipa tada uzima štap, uskače u čamac i kreće u »ludu vožnju« po reci. Cugovi su, prema Jurijevim rečima, oko ponoći i približno tri sata kasnije, dok se ostatak noći može bezbrižno prespavati.
Sve postaje velika avantura, posebno za snimatelja, kada je na štapu čudovište od preko sto kila i pri tom još pljušti kiša. Ovu grdosiju Juri je savladao posle pola sata, na oko dva kilometra nizvodno od našeg kampa... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 403-)