Što je voda hladnija, a period mresta bliži, štuka je manje raspoložena za jurnjavu za plenom, pa se sve ređe javlja na varalice. Ali kako joj hrane i energije i sada treba, bez ustezanja će uzeti prirodni mamac, ponuđen na pravom mestu i na pravi način
Lov štuke tokom decembra i januara je osoben i po mnogo čemu se razlikuje od pecanja u septembru, oktobru ili čak novembru. Sve te specifičnosti uslovljene su hladnom vodom i činjenicom da su ribe hladnokrvni organizmi, čiji metabolizam sa opadanjem temperature postaje sve sporiji. Šta to znači u praksi, tj. na kakav nas način pecanja upućuje.
KAO PRVO, ŠTUKU SADA TREBA tražiti na mestima na kojima se zadržava i njena prirodna hrana, a to znači u dubini, gde je voda za stepen ili dva toplija od okoline. Onaj ko plovak podesi tako da mu keder bude na uobičajenih 100-120 centimetara ispod površine teže će uhvatiti ribu, naročito krupniju, od ribolovca koji mamac ponudi tik iznad dna ili najviše metar od njega. Ovog pravila se naročito treba držati na dubokim jezerima, šljunkarama, velikim rekama i sličnim vodama.
To istovremeno znači da više nisu aktuelne sve one potencijalno izdašne mikrolokacije blizu obala bare, kanala ili jezera, gde je dubina po prirodi stvari manja, čak i ako nam se čini da štuka daleko od obale nema gde da se sakrije! To što trave više nema na površini nipošto ne mora da znači da je i dno »sterilno« (tj. sasvim čisto), a štuka je kao majstor mikirije u stanju da iskoristi bukvalno svaki zaklon kako bi postavila zasedu svom plenu. Na Kostolačkom dunavcu su, primera radi, u prvoj dekadi decembra krupni primerci hvatani i po 30-40 metara od obale, gde bi tokom leta i jeseni retko ko zabacio kedera. Svi oni primamljivi plićaci sa granjem, oborenim drvećem i travom na dnu sada su skoro sigurno neproduktivni i na takvim lokacijama ne treba gubiti vreme.
OSIM IZUZETNO POPULARNE BALERINE, u decembru svakako treba isprobati i razne dubinske sisteme. Međutim, nemojte se zavaravati da će vam poznata paternoster montaža (sa olovom na kraju sistema, tj. na dnu, i udicom na bočnom predvezu iznad utega) bezuslovno držati kedera iznad dna. Čak i ako predvez udaljimo čitav metar od olova, keder će posle zabačaja svejedno završiti na dnu, u šta sam se pre nekoliko godina uverio eksperimentišući na suvom (o čemu sam svojevremeno i pisao u Ribolovu). Jedini izuzetak je kada iz čamca ili sa nekog drugog plovnog objekta pecamo »na vagu« (spuštajući sistem direktno ispod vrha štapa) ili zabacujući u dubinu na samo nekoliko metara od sebe. Mnogo je bolje koristiti montažu sa klizećim olovom i dužim predvezom sa podizačem navučenim blizu udice, koji štukama provereno nimalo ne smeta (odličan je u tu svrhu i običan pampur iz vinske flaše). Iako kedera možemo da ponudimo i na samom dnu, smatram da je ipak bolje da ga izdignemo bar 20 centimetara... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 443-)