Uvek spremni za kapitalke

Va­ra­li­ča­re­nje štu­ke kod nas i u skan­di­nav­skim ze­mlja­ma ne raz­li­ku­je se sa­mo po pro­seč­noj ve­li­či­ni ri­ba ko­je se hva­ta­ju, već i po ve­li­či­ni va­ra­li­ca i sna­zi pri­bocra ko­ji se ko­ri­sti. Za­ni­mlji­vo je da, pri tom, oni ko­ji ju­re krupne štu­ke dobijaju i ve­li­ki broj ri­ba ka­kve nastanjuju naše vode, a ima­ju ve­li­ke šan­se da iz­va­de sva­ku gr­do­si­ju, ko­ja bi verovatno uspela da se oslo­bo­di kad bi do­šla na ma­lu va­ra­li­cu i sla­bi­ji kom­plet

Štu­ka na­sta­nju­je ve­li­ki deo Evro­pe, od kraj­njeg se­ve­ra pa sko­ro do kraj­njeg ju­ga, uklju­ču­ju­ći i vo­de na ce­loj te­ri­to­ri­ji na­še ze­mlje. Ona je jed­na od naj­ra­spro­stra­nje­ni­jih gra­blji­vi­ca na ce­lom kon­ti­nen­tu, pa i u Sr­bi­ji, ali se ne lo­vi svu­da na isti na­čin, ni­ti do­sti­že iste ve­li­či­ne. Naj­ve­će štu­ke hva­ta­ju se na se­ve­ru Evro­pe, u Skan­di­na­vi­ji, Ir­skoj i Ho­lan­di­ji, te u ve­li­kim i du­bo­kim ne­mač­kim, švaj­car­skim i austrij­skim je­ze­ri­ma, pa se ta­mo mno­gi ri­bo­lov­ci ori­jen­ti­šu na lov krup­nih je­din­ki, a one ma­nje pri tom do­bi­ja­ju uz­gred­no, dok se ve­ći­na va­ra­li­ča­ra u ju­žni­jim de­lo­vi­ma Evro­pe, pa i kod nas, uglav­nom za­do­vo­lja­va ci­lja­nim lo­vom sit­ni­jih štu­ka.

A ko­li­ko pri­stup uti­če i na iz­bor va­ra­li­ca i pri­bor ko­ji se ko­ri­sti, a to opet na re­zul­ta­te ri­bo­lo­va, uve­rio sam se iz pr­ve ru­ke to­kom ne­dav­nog bo­rav­ka na ju­gu Šved­ske, ne­da­le­ko od gra­di­ća So­der­će­ping i se­la Ste­ge­borg, u ar­hi­pe­la­gu Sankt Ana, u za­le­đu Bal­ti­ka. Iako je to vo­de­no pro­stran­stvo ne­za­mi­sli­vo ve­li­ko za na­še poj­mo­ve (za­u­zi­ma po­vr­ši­nu od vi­še de­se­ti­na kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra i uklju­ču­je oko 9.000 ostr­va), a vo­da je bo­ča­ta (je­dva oset­no sla­na), vr­lo je slič­no na­šim sta­ja­ćim vo­da­ma u ko­ji­ma štu­ka ži­vi po kon­fi­gu­ra­ci­ji te­re­na, ri­bljem fon­du i ve­ge­ta­ci­ji (pri­o­ba­lje je do­brim de­lom ob­ra­slo tr­skom, a naj­ra­spro­stra­nje­ni­je vo­de­no ra­sti­nje je dre­zga ka­kvu i mi ima­mo). Za­to je i na­čin ri­bo­lo­va prak­tič­no iden­ti­čan, s tim što Šve­đa­ni ko­ri­ste ne­u­po­re­di­vo ve­će va­ra­li­ce i ja­či pri­bor ne­go mi. Pri tom, su­prot­no ono­me što se na­ma či­ni lo­gič­nim, uz­gred­no re­dov­no hva­ta­ju štu­ke tek ne­što ve­će od onih ka­kve se naj­če­šće do­bi­ja­ju kod nas, pa je ta­kav pri­stup i pro­duk­ti­van i in­te­re­san­tan i ka­da se ne ja­vi ve­li­ka ri­ba, a sprem­ni su i za ka­pi­tal­ke, tj. ima­ju sa­svim re­al­ne šan­se da ih sa­vla­da­ju i iz­va­de, bez ob­zi­ra na to što su bal­tič­ke štu­ke znat­no ja­če od svo­jih srod­ni­ca iste te­ži­ne iz slat­ke vo­de (po mo­joj pro­ce­ni, ba­rem tri­de­se­tak po­sto, a mo­žda i vi­še)

Ta­kav pri­stup (ve­li­ke va­ra­li­ce i jak pri­bor) ni­je po­sle­di­ca ne­ke no­ve mo­de – u Skan­di­na­vi­ji ima pri­mat već vi­še od dve de­ce­ni­je, ali je po­pri­mio no­vi smi­sao i di­men­zi­ju sa po­ja­vom ve­li­kih džer­ko­va, a po­sled­njih go­di­na i sa eks­pan­zi­jom za na­še poj­mo­ve dži­nov­skih va­ra­li­ca od me­ke gu­me. Na­i­me, de­ce­ni­ja­ma su za lov štu­ke ko­ri­šće­ni vo­ble­ri mak­si­mal­ne du­ži­ne 18 cm (i da­nas se du­ži ret­ko vi­đa­ju i upo­tre­blja­va­ju), ka­ši­ke sa te­lom do ne­kih 12 cm i lep­ti­ri do ve­li­či­ne 5 po Mepps ska­li, što ni­je ma­lo ka­da se upo­re­di sa onim što se kod nas nu­di štu­ka­ma, ali je mal­te­ne sme­šno ka­da se sta­vi... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 444-445-)