Bolonjezi su dugački teleskop sa vođicama, koji se koriste za pecanje na plovak i na stajaćim i na tekućim vodama. Međutim, naš dovitljivi saradnik upotrebio je takav štap od šest metara za lov krupne mrene dubinskim metodom na Južnoj Moravi, u kom je bio uspešan preko svih očekivanja
U jednom od brojeva Ribolova pred kraj prošle godine pisao sam o pecanju mrene na šumske crve krajem jeseni. Tako već dugo zatvaram sezonu lova na tu ribu, nakon čega prelazim na plovkarenje skobalja, koji se početkom zime grupiše u rečnim zimovnicima, da bi iz njih za par meseci krenuo uzvodno, u pritoke matičnih reka, u kojima se mresti. Na Južnoj Moravi u leskovačkom kraju, najpoznatija boravišta skobalja u ovo doba godine su kod sela Lokošnica i Jelašnica, gde maltene 24 sata dnevno ima ribolovaca, budući da se peca preko celog dana, a da nisu retki oni koji pre ponoći dođu na reku kako bi zauzeli izgledne pozicije za jutarnji ribolov.
Krajem decembra i tokom većeg dela januara ja sam forsirao teren u Lokošnici, na delu reke između dva mosta, gde dubina sada dostiže i do sedam metara i gde ima dosta bele ribe, koja se odlično peca i na feder i na plovak. Pecajući skobalja, prilično često sam dobijao šljivara, ali je u jednom momentu počela da se javlja i sitnija mrena. Pomislio sam da bi tu gde ima šiljki moglo biti i krupnijih jedinki, pa sam rešio da to i proverim ciljano čekajući mrenu, i to jednom varijantom laganog dubinskog metoda, na snop crvića.
Ispod novog lokošničkog mosta, koji se nalazi pedesetak metara uzvodno od starog, voda je većim delom spora i duboka, dok je malo jača samo u sredini. Tok je znatno snažniji kod starog mosta, o čije se stubove matica »lomi« da bi potom ubrzala, nakon čega se pruža sve plići i jednoličan deo bez virova. Ja sam rešio da probam da lovim baš tu gde jaka voda udara u stubove. Umesto fider štapa, parabolika šaranskog tipa ili nekog klasičnog dubinca, uzeo sam bolonjez od šest metara; na prvi pogled to uopšte nije logično kada se peca čekanjem uz upotrebu olova od dvadesetak grama, ali je u ovom slučaju imalo mnogo smisla, jer je tako u vodi bio mali deo najlona, pa je sistem stajao u mestu uprkos jakom toku.
PECAO SAM SEDEĆI na stoličici, a nakon zabačaja sam čekao i do tridesetak sekundi da olovo stane na dnu, između krupnog kamenja kojim je ono tu prekriveno. Kada bi se to desilo, naslanjao sam štap na držač, a zadnji kraj sam stavljao na butinu i sve vreme gledao u vrh, spreman da momentalno reagujem, jer odlično znam koliko snažno krupna mrena može da udari i koliko joj malo vremena treba da odvuče štap u vodu. Prvog dana (23. januara) vrlo brzo sam počeo da nižem sitne mrene (do dvestotinak grama), koje sam odmah vraćao, a dobio sam i po nekoliko skobalja i šljivara, tako da je ribolov bio zabavan i sa dosta akcije, ali mi se nije javila nijedna veća mrena, zbog koje sam sve ovo i radio. Ipak, rešio sam da sa istim pristupom probam i sutradan... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 447-)