Manje jezero revira Mika Alas pročulo se poslednjih godina među ljubiteljima fider i meč ribolova kao voda sa najvećom koncentracijom krupnih babuški kod nas. Odskora u njemu ima i pravih grdosija. Njih nije baš lako upecati, ali uz pravilan pristup moguće je doživeti ribolov iz snova
U rano proleće, kada se vodostaji na rekama još nisu stabilizovali, a jezera se uglavnom nisu »probudila«, komercijalni reviri su sasvim logičan izbor za mnoge ljubitelje lova ciprinidnih vrsta, pogotovo za one koji pecaju na fider ili plovak. I premda su kod nas i dalje u većini oni koji tvrde da im »zoološki vrtovi« nisu zanimljivi zbog toga što se na njima suviše lako peca, siguran sam da mnogim protivnicima komercijalnih revira pre svega smeta to što moraju da plate dozvolu a najčešće ne mogu da nose ribu, ili bar ne u željenoj količini, kao i da ima onih koji zapravo na vode tog tipa ne idu jer se boje da bi se tu moglo videti da nisu baš toliko umešni koliko tvrde ili misle, budući da ne samo da na ribnjaku nije uvek lako uloviti ribu, već se i kad ona radi kao luda (što nije tako često kao što mnogi misle) po pravilu nepogrešivo vidi ko ume da peca, a ko ne.
BEOGRAD I NJEGOVA BLIŽA okolina nude relativno pristojan izbor takvih mesta, počev od Ade Safari, preko Mike Alasa, Bečmena, Živače i Petrovčića, do ribnjaka Peca kod Mladenovca. Po izrazitoj želji mog saborca Bojana Jevtovića, on i ja smo se pred sam kraj marta uputili na revir Mika Alas u Borči, i to na malo jezero, takozvanog Malog Miku ili »Mikicu«, kako ribolovci nazivaju tu vodu, koja je uz Adu Safari najbliža centru grada. Ova mala stajaćica je veoma zanimljiva jer je bogata izuzetno krupnom babuškom, pored koje se vrlo često mogu upecati i šaran i amur.
Bojan je inače odličan ribolovac i veoma društven čovek, ali i neobično kooperativan prilikom pecanja. Voli unapred da isplanira svaku akciju do najsitnijih detalja, ali isto tako i da se tokom ribolova konsultuje oko ključnih stvari. Takođe, sklon je eksperimentisanju, ali u razumnim granicama, pa mu se ne dešava da nagne na stranu »naučne fantastike«, što je iskušenje kom veoma teško odoleva veliki broj modernih ribolovaca, pogotovo onih ambicioznijih.
PLAN JE BIO DA LOVIMO sa po dva štapa, od kojih bismo po jedan sa krupnijim mamcima (bojli, pelet, zrna kukuruza) zabacili uz ivicu trske kraj obale suprotne onoj sa koje smo pecali, a drugi (laganiji) otprilike na polovinu širine, u zonu koja se nalazi ispred pokošenog pojasa trske. Odlučili smo da izostavimo teško (startno) prihranjivanje, jer nismo imali precizne informacije o tome koliko je riba aktivna, a tokom pripreme smo primetili da kolege oko nas, koje su obilnije prihranjivale, ni posle više od sata ribolova nisu imale ni udarac.
Ovog puta smo na raspolaganju imali nekoliko vrsta primama i peleta, koje smo planirali da kombinujemo u gore pomenutim različitim zonama... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 451-)