Najveće i najpoznatije beogradsko jezero ima prilično raznovrstan riblji fond, u kom je zastupljena i krupna deverika. Nju nije nimalo lako loviti, ali dobri poznavaoci te vode s proleća odvoje bar poneki izlazak za ciljano pecanje lopatare... koje nekada može krenuti i neočekivanim tokom
Činjenica da je prošlo tačno godinu dana otkako na Savskom jezeru (Adi ciganliji) nisam ulovio ni jednu jedinu deveriku, iako sam u više navrata pecao na ovoj vodi koja je po toj ribi odavno poznata, počela je da me zabrinjava, pa sam čvrsto odlučio da ovog proleća prekinem taj niz izlazaka bez željenog rezultata. Na vodu sam stigao rano po podne i smestio se na standardno dobro mesto za deveriku, u neposrednoj blizini kafića Plaža, na potesu gde se povremeno održavaju fider takmičenja, na kojima se po pravilu i love krupniji primerci ovih prelepih riba.
UOBIČAJENA DALJINA ZA USPEŠAN lov na ovom delu jezera je oko 40 metara, pa sam najlon odmah razmerio na tu dužinu i zakačio za lajn-klip, te počeo sa prihranjivanjem. Opredelio sam se za prihranu Van den Eynde Gold Pro Bream, sa kojom gotovo nikada nema greške, pogotovo kada je ciljana riba deverika (za koju je ta smesa i namenjena, što se vidi i po njenom imenu). Kilogramu hrane dodao sam tristotinak grama teške zemlje Pro Fishing, šaku izgnječenih kastera (čaura), malo seckanih glista i pregršt crva. Startno prihranjivanje sam obavio zabacujući 6-7 punih AS Spod hranilica veličine L u zonu lova. Prilikom izvlačenja hranilice imao sam dosta muka sa podvodnom vegetacijom, koja je očigledno već prilično porasla. Zbog toga sam odmah po završetku prihranjivanja prešao na AS Open End hranilicu sa otežanjem od 40 g, što se ispostavilo kao odličan izbor, jer kačenja trave više nije bilo, a hranilica je bez ikakvih poteškoća prolazila celu putanju do vađenja iz vode.
Ali to što sam našao način da se ne patim sa travom nije samo po sebi značilo da su svi problemi rešeni. Naime, riba se nije javljala u prvih nekoliko zabačaja – nakon svakog bih po šezdesetak sekundi čekao na trzaj, onda vadio sistem, ponovo punio hranilicu i zabacivao u istu tačku. Obično se to ne dešava na Savskom jezeru, već odmah ima udaraca; ukoliko se ne javi deverika, ponuđeni mamac uzimaju bandar, bodorka, cverglan... Pomislio sam da možda treba ribi dati malo više vremena, te sam čekanje produžio prvo na tri minuta, što je već dugo za fider, a onda, posle novih nekoliko hitaca bez pipanja mamca – na pet... No i dalje se ništa nije dešavalo, pa sam ubrzao ritam, vraćajući se privremeno tempu zabacivanja na svaki minut. Ni to, međutim, nije pomoglo. Nisam, naravno, ni pomišljao na odustajanje, ali mi se nimalo nije sviđalo što nema nikakvih udaraca, pa čak nisam nijednom izvukao isisane crviće ili praznu udicu. Prva tri sata sam pokušavao sve i svašta, uveren da ću uspeti da pronađem dobitnu kombinaciju, ali sam sa približavanjem večeri počeo polako da gubim nadu, jer jednostavno više nisam imao ideja šta bih mogao da probam. Menjao sam mamce i način punjenja hranilice, blago pomerao sistem ne bih li tako isprovocirao neku ribu da se zaleti na mamac, zabacivao povremeno po par metara van hranjene zone, ali rezultat je i dalje bio isti, to jest nikakav... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 453-)