Odavno su prošla vremena kada maltene ništa u ribolovu nije bilo lakše nego napuniti čuvarku babuškom. Tereni koji često daju veliki broj krupnih komada mogu se u celoj Srbiji izbrojati na prste jedne ruke, a na većini voda potrebno je podosta se potruditi i da bi se uspešno hvatale ribe od tristotinak grama. Naš saradnik iz Niša ovog proleća je pronašao formulu za uspeh.
U drugoj polovini aprila počeo je lovostaj na većinu ribolovno atraktivnih mirnih riba (deveriku, klena, skobalja, ploticu i protfiša), pa je izbor vrsta koje sada možemo pecati veoma sužen. Srećom po nas koji u ovom periodu često izlazimo na vodu, ovo je vreme idealno za pecanje babuške (karaša). Ova borbena riba, koju deo ribolovaca smatra korovom, dok je drugi veoma cene, sada se najbolje lovi u plićim delovima stajaćica, blizu ševara i u zatravljenim zonama, u kojima se u ovom periodu grupiše radi mresta i još neko vreme nakon njega ostaje u istoj zoni.
U POTRAGU ZA NJOM UGLAVNOM idem kasno po podne, posle posla, ali me to što nemam mnogo vremena ne sprečava da ponekad promenim i po nekoliko mesta sve dok ne pronađem mikrolokaciju na kojoj je riba grupisana i zainteresovana za jelo. U nekoliko navrata pecao sam na jednoj bari do koje se može doći autom, a i voda je prilično čista zahvaljujući značajnom dotoku usled obilnih prolećnih kiša (nažalost, priobalje nije nimalo lepo, jer ga nesavesni, kao na mnogim drugim mestima širom Srbije, koriste za izbacivanje šuta i raznog drugog otpada, ali to je već neka druga priča). Na ovoj bari je babuška bila vrlo blizu obale, pa sam koristio takmičarac i pecao bukvalno u samom ševaru, u kom je aktivnost ribe bila vrlo uočljiva, a najizraženija pred sam sumrak. Kada bi babuška uzela ponuđenu glistu (na koju je radila bolje nego na hleb i crviće, dok joj kuvano žito i šećerac nisam ni nudio, budući da su oni interesantni kada se voda malo više ugreje), osetljivi plovčić izduženog oblika i nosivosti 0,7 g bi svaki put krenuo ka ševaru, iz kog je riba očigledno izlazila radi jela. Realizacija je u većini slučajeva bila uspešna, delom zahvaljujući tome što ribe nisu bile krupne, pa sam mogao lako da ih »odlepim« od trske i ševara i izvadim.
KADA NA TOJ BARI NE bi bilo dešavanja ili mesta za pecanje, išao bih unaokolo u potragu za novim pozicijama. Jednu zanimljivu našao sam na bari na kojoj sam očekivao da ću moći da pecam takmičarcem, ali se odmah ispostavilo da ću zbog zatravljenog priobalja morati da potražim babušku na većoj daljini, pa sam petljaš ostavio u torbi i odlučio da posegnem za meč štapom i veglerom.
Na petnaestak metara od mesta koje sam zauzeo, malo udesno, primetio sam neveliku rupu u travi, pa sam nakon što sam zabacio u nju »zaklipovao« najlon na tu daljinu, potom odredio dubinu i podesio plovak tako da mi mamac jedva dodiruje dno, a onda plasirao nekoliko manjih grudvi hrane.
POSLE DVADESETAK MINUTA riba je već prišla na primamu i na komadić gliste sam ulovio prvu babušku. Budući da sam sedeo daleko od vode i da nisam mogao da koristim čuvarku, ubacio sam je u jednu baricu iza sebe, koju su stvorile prolećne kiše. Usledila je lepa serija trzaja, skoro u svakom zabačaju... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 453-)
