Bandar je poslednjih godina postao najbrojnija grabljivica u najpopularnijem beogradskom jezeru, a kako je i prosečna lovna veličina zavidna za naše prilike, nije čudno što ga tu ciljano juri sve više varaličara. Evo šta se događa kada jednom od njih sine da proba da veštačke mamce privremeno zameni prirodnim i krupnim grgečima ponudi kederovanu sunčicu ispod male balerine
Već par meseci, kad god mi to obaveze na fakultetu dozvole, odem do Savskog jezera (Ade Ciganlije) da lovim bandara. Neretko sam ovu ribu pecao i na viđeno, plasirajući varalicu direktno ispred nje i posmatrajući njenu aktivnost. Ma koliko da sam se trudio, uvek su oni sitniji komadi bili aktivniji i zainteresovaniji, dok su oni kapitalni uglavnom nonšalantno prolazili pored varalice, naoko ne trudeći se ni da je ozbiljnije zagledaju. Menjao sam sve moguće varalice i prezentacije, ali nisam uspevao da prevarim one najveće.
Ali pre desetak dana, doživeo sam nešto potpuno drugačije. Tog ponedeljka mi se sticajem okolnosti ukazalo vreme za još jedan izlazak na Adu. Pošao sam sa drugarom i kolegom sa Biološkog fakulteta, koji mi je u više navrata doneo sreću u ribolovu i nadao sam se da bih konačno mogao da uhvatim i neki krupniji komad. Na vodu smo stigli oko devet časova. Seli smo na platformu za spasioce, sa makiške strane (tj. na desnoj obali, gledano niz Savu) kako bismo se dogovorili o tome gde ćemo pecati. Meni je tada pažnju privuklo mnoštvo beovica (kedera, kauglera) u priobalju i poprilično masivan pojas trave malo dalje odatle. Tu su bili i bandari, mali prugasti gospodari Ade Ciganlije, kojih u ovom jezeru ima dosta, dostižu zavidne dimenzije i zabavno je nadmudrivati se s njima. Lagano su krstarili uz samu travu, pa sam konstatovao da uopšte nije loše što smo zastali baš tu.
RASPAKOVAO SAM SE I MONTIRAO štap koji koristim za lov bandara (Shimano Catana, dužine 2,4 m i t.b. 1–11 g), a na kopčicu na kraju najlona debljine 0,16 mm okačio sam omiljeni sedefasto-providni tvister, dužine 5 cm. Posle nekoliko zabačaja nije bilo rezultata, pa se na kopči našla glavinjara sa otežanjem od 5 g. Sitna štuka na nju nije ostala ravnodušna, ali bandarima nije bila previše interesantna. Moje razmišljanje o tome šta bih još mogao da probam prekinuo je drugar, rečenicom: »Ha ha, opet ona!«.
On je, naime, na petljaš dužine četiri metra upecao nekoliko sunčica kojih je takođe bilo dosta ispred nas, kao uostalom i u čitavom jezeru. Tada mi je na pamet palo da grgeču na udici ponudim baš nju, iako sam ga do tada isključivo pecao veštačkim mamcima. Pošto uvek sa sobom nosim dosta opreme (često i bespotrebno), uzeo sam stari »pampur«, tj. plovak od presovanog stiropora, koji sam našao prebirajući po očevom priboru. Bio je znatno manji od onih koji se koriste za štuku, pa nisam sumnjao da bi mogao da posluži za pecanje bandara. Montirao sam malu trokraku (veličine 8), koja mi stoji u rezervi za izmenu na varalici, i vezao klasičan sistem slobodne balerine, naravno dosta finiji od onog kakav se koristi za štuku i bez sajlice... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 455-)