U periodu pred prve jače mrazeve, bela riba na Drini ume da bude vrlo aktivna i raspoložena za jelo. Ali, da bi se ostvario uspešan ulov, ni u takvim uslovima nije dovoljno samo izaći na dobro mesto. Potrebno je i odabrati pravu primamu, taktiku i ritam hranjenja, te tako uklopiti pribor da mamac ponudimo na idealan način. A kada se sve to uradi kako treba, uspeh teško može da izostane
Proteklih godina, početkom jeseni, pre velikih zahlađenja, u više sam navrata dobro prolazio u lovu skobalja, mrene i plotice na Drini, na terenima u okolini Malog Zvornika. Zato sam rešio da jedan lep oktobarski dan iskoristim da ponovo pecam na tom delu reke, i to, naravno, bolonjezom i tehnikom vožnje plovka.
Nepredvidivu Drinu nije lako »čitati«, pa sam napravio grešku u startu, pri odabiru mesta. Primetio sam, naime, da je tok nešto sporiji nego što treba da bude, ali sam ipak nahranio ribu na toj poziciji, u nadi da će voda ubrzo početi da nadolazi, što se prethodnih dana dešavalo u jutarnjim časovima. To bi dovelo do ubrzavanja toka, a samim tim bi i mesto bilo bolje i zanimljivije za pecanje. Na hrani sam u skoro svakom zabačaju imao ribu, ali to su bile veoma sitne plotice, manje od 100 g, kojih je u toj sporoj vodi bilo u velikom broju.
BILO JE VIŠE NEGO OČIGLEDNO da moram da rizikujem, pa sam odlučio da promenim poziciju i odem na neku sa bržim tokom, iako sam znao da na takvoj verovatno neću moći da pecam ako voda naglo nadođe. Na novom mestu, naravno, morao sam da radim sve iznova.
Najpre sam bacio pet velikih kugli primame. U njoj je dominirala teška zemlja, u koju sam dodao malo krupne prezle u boji i malo zaleđenih crvića (jer bi živi prebrzo rasturali kugle). Hranu sam namerno preterano navlažio, a i ruke sam dodatno kvasio prilikom stiskanja kugli da bi se one otapale što je moguće sporije. Jednu takvu kuglu bacio sam pravo ispred sebe, na samo par metara od obale, gde sam je lepo video, a gde je voda gotovo duplo sporija nego na mestu na kome sam planirao da vodim plovak, i utvrdio sam da se totalno rastvorila za tridesetak minuta. To je značilo da za njeno rastvaranje u zoni pecanja treba oko 20 minuta, pa sam sve vreme pecanja nastojao da tim tempom i dohranjujem.
Pored kugli primame bacio sam i jednu kuglu lepljenih crvića dodatno otežanih sitnom rizlom. Tri kilograma rizle, veličine od 2 do 4 mm, prethodno sam dva puta oprao i ocedio na situ. Zatim sam u nju dodao 1,5 l čistih (»nerazbijenih«) crvića, a onda sam sve to mešao istodobno dodajući lepak za crve. Ostavio sam masu da odstoji tridesetak minuta, ali sam pre formiranja kugli ruke morao da temeljno obrišem i osušim kako se crvi i rizla ne bi lepili za dlanove (dodatno pomaže ako suve ruke uvaljamo u obično pšenično brašno).
PLANIRAO SAM DA DO KRAJA ribolova na svakih dvadesetak minuta bacim po jednu kuglu primame, a posle svake treće kugle i jednu sa rizlom i lepljenim crvićima. Taktika sa dohranom je urodila plodom, pa je riba počela da se javlja već posle sat vremena. Prve ribe bili su skobalji od 600-700 g, koje sam dobijao baš na mestu gde su kugle pale. Dobar start je najavio uspešno pecanje, ali u nastavku riba nije radila u skladu sa mojim očekivanjima, pa sam rešio da pojačam ritam hranjenja, bacajući na 20 minuta po dve kugle hrane, a posle svake druge takve dohrane i po jednu kuglu lepljenih crva. To je aktiviralo ribu, ali pecanje još uvek nije bilo onakvog intenziteta kakav sam priželjkivao, jer su se po jedan skobalj ili plotica javljali otprilike na svakih tridesetak minuta. Kako je već bilo prošlo podne, bio sam siguran da tog dana voda neće nadolaziti, pa sam uporno hranio intenzivnim tempom, što se isplatilo, jer je drugi deo dana protekao sa znatno više akcije nego njegova prva polovina.
POSLE DOBRE BORBE uhvatio sam konačno i jednu lepu mrenu, tešku blizu dva kilograma, pa sam napravio male korekcije na priboru koji sam do tada koristio kako ne bi izgubio neki veći komad, ako se nađe na udici... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 465-)