Čak i na našim vodama, na kojima je riba po pravilu uvek mnogo bolje radila juče i na kojima prosečan ribolovac uglavnom ima sve manje šanse da dođe do trofejnog ulova, desi se da kapitalna jedinka udari baš onda kada pecaroš želi da se to desi. Štaviše, nekada se jave i dve!
Kad god se vidimo, beogradski stomatolog i pasionirani varaličar Andrej Kovačević zvani Buđavi, sa kojim u poslednje vreme prilično često pecam, zamoli me: »Odvedi me jednom negde da uhvatim štuku od 5-6 kila, da je prepariram i izložim u ordinaciji«. Iako znam da sam daleko od takvog stručnjaka za lov štuke da bih 2018. godine u Srbiji mogao da ga odvedem na mesto na kome će uhvatiti štuku kakvu moj sin Aleksa i ja, uz desetine izlazaka, u najboljem slučaju upecamo jednom godišnje, prihvatio sam igru. Kad je od mene krajem septembra telefonom nanovo tražio to isto, odgovorio sam mu:
– IMALI SMO JUČE NEKOLIKO manjih na Kostolačkom dunavcu, ali znam gde sada žive neke »mame«. Dođi sutra ako možeš, uzećemo čamac od Valeta (Vladana Stojićevića, dugogodišnjeg saradnika Ribolova, koji živi na obali te vode – prim. ur.) i završićemo ti to prepariranje – predložio sam potpuno ozbiljno i dogovor je odmah pao.
Oblačno i tiho – glasila je meteorološka prognoza za 30. septembar, ali je ta nedelja svanula okupana suncem, sa vetrom koji je bivao sve jači. Buđavi je stigao u dogovoreno vreme, i pošto smo popili kafu, sačekali smo da moj sin napravi nekoliko rezervnih sajlica i montira dve velike gumene haringe na sisteme sa džig glavom i dodatnom trokrakom, a onda smo kupili po burek i krenuli put Kostolca.
Nakon što smo utovarili pribor i opremu u njegov metalni čamac, Vale je rekao: – Znaš sve. Mi nećemo biti kod kuće večeras, pa ključ ostavi na starom mestu – a onda je dodao da obavezno ponesem velika vesla, pošto nisam hteo da uzmem motor.
– Nema potrebe, znaš da sam ja stručnjak za krmicu. Malo rekreacije mi neće škoditi – odmahnuo sam rukom.
Da sam pogrešio postalo mi je jasno nepun minut kasnije, kada sam uvideo koliko je naporno malim veslom pokretati veliki i težak čamac sa tri gabaritna člana posade uz vetar koji je sve jače duvao. Ali nisam odustajao i pola sata kasnije stigli smo nekako do obale koja je bila u kakvoj-takvoj zavetrini. Predložio sam da se polako selimo s mesta na mesto i da na svakoj izglednoj poziciji spustim malo sidro koje sam poneo od kuće i koje mi je pre polaska ispalo iz ruke i palo na desno stopalo, što sam protumačio kao dobar znak. Naravno, nije prošlo mnogo dok nisam shvatio da će nam vetar i u »zavetrini« praviti probleme, tako da će se moj ribolov ovog puta po svemu sudeći uglavnom svesti na veslanje i postavljanje čamca u idealan položaj za moja dva kompanjona. »Šta je – tu je, daj da Buđavi konačno uhvati štuku za ordinaciju«, pomislio sam i bacio se na posao.
PRVU RIBU UPECAO je Aleksa, na veliki spinerbejt, koji nam je pre nekoliko godina poklonio Mihailo Živković, fantastičan varaličar i još bolji atletičar i triatlonac. Bila je to lepa kilašica, koju sam slikao na dva potpuno različita načina kako bih Andreju i Aleksi demonstrirao kako vešt fotograf može da »poveća« ribu u rukama ribolovca. Nešto kasnije upisao sam se i ja, ali Buđavog štuke nisu htele, pa sam već počeo da brinem.
– Nema frke, uhvatiće Buđavi kapitalku predveče. Ne brini – »utešio« me je malo pre nego što sam predložio da se uprkos vetru premestimo uz drugu obalu.
– Ovde se često hvataju krupne. Dubina je preko tri metra, ali je dno obraslo gustom drezgom. Pusti varalicu da potone, ali ne preduboko i vuci je polako iznad trave – posavetovao sam ga dok sam tiho veslao prema izglednoj poziciji... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 465-)