Završetak lovostaja na štuku predstavlja i početak najboljeg perioda za lov te grabljivice na nekim vodama, među kojima je i Savsko jezero. U danima pred izlazak ovog broja tu je palo nekoliko lepih riba, a jedan od najboljih poznavalaca najpopularnije beogradske akumulacije, koji je na njoj 4. aprila uhvatio pravu kapitalku, rado je prihvatio da čitaocima našeg lista otkrije šta sve treba znati da bi se sada uspešno varaličarila štuka na Adi Ciganliji
Početak aprila neke Beograđane asocira na pesmu Zdravka Čolića, druge na ljubav, treće na proleće, a mene na početak pune i prave ribolovne sezone na Savskom jezeru (Adi Ciganliji). Višegodišnje iskustvo, naime, govori da januar, februar i mart varaličarima na ovoj vodi provereno ne donose nikakve posebne ulove već samo ponekog bandara i štukicu, pa nema mnogo svrhe trošiti energiju i slobodno vreme na blinkerisanje na ovoj vodi. Ali april na Adi Ciganliji je druga priča, čiji je jedan od glavnih aktera štuka (a drugi je som). Kao što je većini sportskih ribolovaca poznato, lovostaj na štuku traje od prvog februara do poslednjeg dana marta, a u tom periodu ova grabljivica na Savskom jezeru uvek završi sa mrestom. Nivo te veštačke akumulacije je uglavnom stabilan, a u poslednjih nekoliko godina u kasnu jesen, po završetku kupališne sezone, voda se iz nje ispušta kako bi se u proleće mogli obaviti radovi na uređenju plaža. Stabilan i nizak vodostaj omogućavaju štuki da pronađe odgovarajuća mesta za mrest bez opasnosti da njena ikra ostane na suvom, što može da se desi na onim vodama na kojima vodostaj često oscilira. U vreme kada se štuka pari, gotovo da nema aktivne riblje vrste koja bi mogla da se hrani njenom ikrom, što sve zajedno dovodi do toga da se ova grabljivica već godinama u jezeru Ada Ciganlija uspešno reprodukuje. E sad, da bi štuka porasla »vel’ka i debela«, mora imati dosta prirodne hrane, što nažalost nije slučaj, jer su uslovi za mrest sitne bele ribe loši. Plićaci u kakvima se ta riba pari uglavnom su »sterilisani« novonasutim šljunkom, a u doba kada se sitni ciprinidi mreste, uveliko su aktivni cverglani, sunčice i bandari, koji nemilosrdno proždiru sveže položenu ikru. Dakle, štuka u Savskom jezeru ima problem sa nedostatkom hrane, a budući da je kanibal, ona sama reguliše brojnost svoje populacije, pa ne možemo reći da je Savsko jezero prebogato štukom, već da je ima toliko da se u određenim delovima godine može ciljano loviti sa pristojnim šansama za uspeh, a uz dosta upornosti, znanja, veštine, i naravno sreće, možemo očekivati i poneki kapitalni primerak... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 399-)