Nema uspeha bez kontrole

Sva­kom va­ra­li­ča­ru, bez ob­zi­ra na ni­vo zna­nja, mo­že se po­sre­ći­ti da ne­ka­da u ka­ri­je­ri uhva­ti tro­fej­nu ri­bu. Naj­u­spe­šni­ji su, me­đu­tim, oni ko­ji pe­ca­nju pri­stu­pa­ju stu­di­o­zno i vo­de ra­ču­na o sva­kom de­lu pri­bo­ra i o sva­koj fa­zi ri­bo­lo­va. Ovo­ga pu­ta vam je­dan od na­ših naj­sve­stra­ni­jih i naj­u­spe­šni­jih blin­ke­ra­ša skre­će pa­žnju na je­dan od naj­va­žni­jih fak­to­ra uspe­ha

Do­bra kon­tro­la va­ra­li­ce je­dan je od ključ­nih fak­to­ra uspe­ha u lo­vu na ve­štač­ki ma­mac. Ona pod­ra­zu­me­va upra­vlja­nje kre­ta­njem va­ra­li­ce od po­čet­ka nje­nog le­ta kroz va­zduh pri­li­kom iz­ba­ča­ja, pre­ko nje­nog pa­da na po­vr­ši­nu vo­de, to­nje­nja do že­lje­ne du­bi­ne, na­vo­đe­nja na me­sto pre­zen­ta­ci­je, do va­đe­nja iz vo­de na­kon što pro­đe kroz zo­nu u ko­joj oče­ku­je­mo na­pad.

Upra­vlja­nje va­ra­li­com deo je ri­bo­lo­vač­ke ve­šti­ne ko­ji se uči i usa­vr­ša­va u prak­si. Te­o­ret­sko zna­nje o ovo­me zna­čaj ima tek na­kon što pe­ca­ju­ći stek­ne­mo ose­ćaj za kre­ta­nje ve­štač­kog mam­ca kroz pro­stor ko­ji naj­ve­ćim de­lom ne vi­di­mo. Jed­na od glav­nih raz­li­ka iz­me­đu do­brog va­ra­li­ča­ra sa is­ku­stvom i po­čet­ni­ka je u to­me što ovaj pr­vi uvek zna gde mu je va­ra­li­ca, ka­ko se ona po­na­ša u od­re­đe­nim uslo­vi­ma i šta sa njom tre­ba da či­ni da bi iza­zvao ri­bu na na­pad. Ne­is­ku­san ri­bo­lo­vac ne­ma poj­ma na ko­joj du­bi­ni mu je va­ra­li­ca i ne zna šta će s njom, što oni sa du­žom prak­som ne­po­gre­ši­vo pre­po­zna­ju. Kre­ni­mo re­dom, od fa­ze do fa­ze, ka­ko bi­smo ob­ja­sni­li kon­tro­lu sva­ke od njih.

IZ­BA­ČA­JEM va­ra­li­cu pla­si­ra­mo na me­sto sa ko­jeg će­mo je do­ve­sti ta­mo gde že­li­mo da je pre­zen­tu­je­mo (tj. u tač­ku ili zo­nu u ko­joj oče­ku­je­mo na­pad). Pri tom su naj­va­žni­ji da­lji­na hi­ca i pre­ci­znost. Za let va­ra­li­ce pra­vil­nom pu­ta­njom, ko­ja omo­gu­ća­va mak­si­mal­nu da­lji­nu iz­ba­ča­ja i pre­ci­znost, va­lja ko­ri­sti­ti od­go­va­ra­ju­ću opre­mu pri­me­re­nu zah­te­vi­ma ri­bo­lo­va i nje­go­voj te­ži­ni. Ako je da­lji­na pri­o­ri­tet, tre­ba da oda­be­re­mo va­ra­li­cu aero­di­na­mič­nog ob­li­ka, jer nam je va­žno da ne pra­vi pre­ve­li­ki ot­por to­kom le­ta. Od­nos nje­ne te­ži­ne i za­pre­mi­ne tre­ba da bu­de ta­kav da omo­gu­ći pra­vi­lan let, što zna­či da ne bi sme­la isto­dob­no da bu­de ve­li­ka i la­ka, ka­ko je za­ma­šna po­vr­ši­na ne bi uspo­ra­va­la (ovo je, pri­me­ra ra­di, do­bro po­zna­to svi­ma ko­ji lo­ve štu­ku na ka­ši­ka­ste va­ra­li­ce od iz­ra­zi­to tan­kog li­ma). Po­se­ban pro­blem pri pe­ca­nju sa ta­kvim mam­ci­ma pra­vi boč­ni ve­tar, ko­ji umno­go­me ote­ža­va ili čak one­mo­gu­ća­va kon­tro­li­sa­nje da­lji­ne i pu­ta­nje nji­ho­vog le­ta... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 399-)