Amur se kod nas najviše peca na kukuruz i bojlije. Ali, postoji još jedan odličan a veoma malo upotrebljavan mamac za ovog snažnog i borbenog biljojeda – šljiva džanarika. Ona se na udicu može kačiti direktno i bez ikakvih dorada, ali će biti još efikasnija ako je namontiramo tako da lebdi, dodatno je aromatizujemo i zaštitimo od spadanja pri dalekim zabačajima.
Te 2003. godine rešio sam da se posvetim lovu krupnog amura na jednom jezeru nastalom iskopom gline. U toj vodi bilo je dosta kapitalaca, ali i riba težine 1,5–3 kg, kao i sitnog šarana (od 0,3 do 1,7 kg), pa se brzo pokazalo da je pecanje većih riba na najčešće korišćene mamce – jedno ili dva zrna kukuruza i »pufike« (»kokice«) – praktično neizvodljivo, jer je sitnurija najčešće prva stizala do takvih zalogaja (šarančići su bili tako halapljivi, verovatno zbog nedovoljne količine prirodne hrane, da su udarali čak i na smuđu namenjene filete). Zato sam za mamac koristio »cvetiće« napravljene od 7-8 zrna kukuruza nanizanih na konac, ali je to funkcionisalo polovično, jer su i na njih uporno nasrtali mali šarani i amuri, vukući zrno koje bi uzeli u usta ili gurajući poveliki grozd dok ne bi pokidali konac ili se zakačili na udicu sa spoljne strane usta.
ZNAJUĆI DA AMUR, KAO BILJOJED, veoma rado jede ringlove – šljive džanarike, a one su mi bile lako dostupne, odlučio sam da nedaleko od mesta koje sam prihranjivao kukuruzom uz obalu napravim i jedno hranilište na koje ću plasirati ringlove, kako bih video hoće li to privući veće ribe te vrste. Logično je bilo da probam da i za mamac koristim to čime hranim, ali su mi već prvi pokušaji ukazali na novi problem. Naime, zeleni (nedozreli) ringlov odlično stoji na udici, ali ga amur retko uzima. Zrela šljiva je mnogo privlačnija, no često spadne pri jačem zamahu ili prilikom udara u vodu, a ako se nekako i zadrži na udici tokom njenog leta i puta ka dnu, lako se može desiti da ostane jedva okačena, pa je riba lako svuče. Uhvatio sam na taj mamac amure od 14 i 16 kg, ali sam mnogo puta uzaludno sedeo kraj štapova i satima čekao udarac na praznu udicu. Posle dužeg razmišljanja i isprobavanja raznih varijanti, došao sam do rešenja – počeo sam da pecam amure na plivajući ringlov, koji se dobro drži na udici (pogotovo onda kada je spolja »armiran«), a uz to je uočljiviji od onog koji leži na dnu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 353-)