Donji tok Zapadne Morave već dugi niz godina jedna je od najatraktivnijih destinacija za zimski lov razne bele ribe, kako na plovak, tako i sve popularnijom fider tehnikom. Naravno, najviše se juri i hvata skobalj, ali nisu retke ni ostale vrste koje u ovoj reci žive, od kojih je ovog puta najaktivnija bila »kraljica brzaka«
Dva »promašaja« tj. loša ribolova na Dunavu u dva uzastopna vikenda u drugoj polovini novembra navela su me da promenim lokaciju i da se po prvi put ove jesenje-zimske sezone zaputim na Zapadnu Moravu kod Trstenika. Moj domaćin, tj. organizator ovog pecanja, bio je moj mladi kolega iz Kruševca Stevan Cvetić, ovogodišnji vicešampion države u fider ribolovu, a dugo čekano zahlađenje nagoveštavalo je da bi riba mogla da proradi onako kako ume u ovom periodu, pa sam sa nestrpljenjem čekao izlazak na vodu, iako su meteorolozi za tu nedelju najavili obilnu kišu.
Cvele je došao po mene oko pet sati ujutru, nakon čega je usledilo ubacivanje stvari u kola i pokret. Iako su prethodni dani bili vrlo hladni, ovo jutro obećavalo je znatno prijatniji dan, jer nije bilo kiše koju su prognostičari najavili, a i temperatura vazduha bila je podnošljivija, tj. osetno viša nego što sam očekivao.
NA VODU SMO STIGLI oko 5,40 č, a prvi dobar znak bilo je to što su sva izgledna mesta na delu reke za koji smo se opredelili već bila zauzeta. Veseli ribolovci su se dovikivali sa obale na obalu, a riba se neprestano javljala na površini, tj. »kupala«, kao da nas izaziva da se što pre raspakujemo i ponudimo joj to što smo spremili u nastojanju da što više uhvatimo.
Odlučili smo se da pecamo na tzv. Visokoj obali, a kako je Zapadna Morava bila u opadanju, i pre prvog zabačaja nam je bilo jasno da ćemo vrlo verovatno imati probleme pri vađenju upecanih riba, jer smo obojica imali samo drške od tri metra, koje su prekratke za taj teren. Rešili smo da pecamo na hranu bez dodatka zemlje, i to na Gica Mix Barbell, u koju smo (na po dve kese svaki) dodali malo običnih i obojenih prezli. Nakon što smo je navlažili i dobro promešali, ostavili smo je da malo odstoji kako bi se što ravnomernije nakvasila, a za to vreme smo se dali na montiranje stolica, štapova i ostalog pribora.
BILO JE OČIGLEDNO da se riba javlja u matici, pedesetak metara od obale sa koje smo mi pecali, što je nalagalo upotrebu malo jačih štapova, težine bacanja do 80, kojima smo na tu distancu bez problema plasirali kavezne hranilice sa »kramponima« i otežanjem od 50 g. Obojica smo se opredelili za osnovni najlon od 0,20 mm i predveze od 0,12 mm, s tim što je Stevan odlučio da peca na male udice – veličine 18 – u nadi da će uspeti da prevari nekog skobalja, dok sam ja rešio da prvenstveno jurim mrenu, pa sam odabrao za broj veće – No. 16.
Čim smo kompletno spremili pribor, odredili smo daljinu na kojoj ćemo loviti, isondirali dno, prosejali hranu i počeli sa pecanjem. Već nakon nekoliko zabačaja imali smo dešavanja, ali prva poigravanja vrha nisu donela ulove. Međutim, malo potom, svaki je dobio po mrenu, bukvalno istovremeno. Obe su bile veoma borbene i svim silama su se opirale vađenju na suvo, što je za nas bilo pravo uživanje. Dok je riba izvlačila najlon, moja mašinica je nekako sramežljivo cvrčala, kao da ju je sramota što se muči sa mrenom od tek šestotinak grama koja je odbijala da se umori... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 469-)