Odlični ulovi koji se zimi ostvaruju na Zapadnoj Moravi dovode na nekim lokacije mnoštvo ribolovaca. Oni koji ne vole gužvu, primorani su stoga neretko da pecaju sa manje udobnih ili pogodnih mesta, koja drugi izbegavaju. To nije uvek jednostavno, ali onaj ko je spreman da malo reskira i potrudi se može i da napuni čuvarku za kratko vreme
Posle velikog broja što napornih takmičenja, što treninga za njih, sa nestrpljenjem sam čekao da kad se završi takmičarska sezona konačno odem na Zapadnu Moravu da opušteno pecam i uživam. Ali zimi to »opušteno« nije baš opušteno, bar ne za većinu ribolovaca, jer kako riba ulazi u dobro poznate zimovnike, na njihovim obalama nastaju svakodnevne velike gužve budući da pecaroši počinju da dolaze sa svih strana. Meni, međutim, ideja da treba da osvajam prostor za ribolov nije bliska, pa zimi na vodu ne idem rano i ne jurim za udarnim mestima. Tako je bilo i ovog puta.
Dok sam polako ispijao jutarnju kafu, razmišljao sam o tome gde da odem, pokušavajući da se setim neke pozicije koja ne važi za udarnu i nije mnogo na meti kolega, pa je na njoj moguće naći kakav-takav mir, a opet nije ni sasvim bez ribe. Zvuk sirene me je prekinuo u tom razmišljanju – moj drug Miša je već stigao, pa sam ubacio pribor u kola i krenuli smo prema poznatom zimovniku u Trsteniku.
Oko pola devet smo stigli na odredište, a ja sam odmah, po svom običaju, sa mosta pogledao obale, jer se odatle vidi i gde je gužva i gde se riba javlja, a i gde je koncentracija ribolovaca manja, pa čovek ima bar malo komoditeta. Najbolja su mesta, naravno, kao i uvek u ovo doba godine, bila očigledno poodavno zauzeta, ali smo ugledali i jedno na kom se videlo da ima nešto ribe, a nije bilo ljudi. Pomislio sam da ćemo možda imati problema sa kačenjem za dno (koje je tu prilično stenovito), i sa kidanjem sistema, ali sam odmah rekao sebi da vredi probati i možda se malo i pomučiti radi vlastitog mira i potencijalnog uživanja.
SONDIRANJEM DNA NAŠAO sam tačku u koju bi vredelo plasirati sistem, ali mi je bilo jasno da će biti problema pri vađenju ribe i sistema zbog pokidanih dugih komada najlona koji su lelujali u vodenoj struji i za koje sam pri sondiranju zapinjao. Dodatni problem i jedan od verovatnih razloga što tu niko pre nas nije seo bio je taj što se tu peca sa veoma visoke obale (zbog čega je neophodan meredov sa vrlo dugom drškom), kao i na velikoj daljini za Zapadnu Moravu – 40 metara, pa možda čak i nešto više.
No i jednom i drugom sam se nadao, pa sam poneo dršku za meredov štek tipa, pune dužine čak 4,4 m (Formax Competition), sa kojom sam bez problema mogao da dosegnem vodu sa svog mesta. I kad je reč o preciznom zabacivanju teških hranilica (od 70-80 g) na daljinu od četrdesetak metara imao sam rešenje – obično na Moravi pecam štapom dužine 3,6 m, ali ovog puta sam se opredelio za Formax Rivercraft Feeder od 3,9 m, deklarisane težine bacanja do 90 g, tako da nije bilo dileme oko toga hoću li moći da lako zabacujem tačno tamo gde treba, a to je osnova za uspešan ribolov raznim tehnikama, pa i fiderom. Oko mašinice se nisam mnogo dvoumio jer je za ribolov teškim hranilicama potrebna robusna i pouzdana sprava, koja se neće mučiti sa velikim teretom, pa sam poneo Formax Visage Feeder 4000, koji ima prenos 4,6:1 i jak mehanizam, te veliku špulnu sa »oborenim« gornjim rubom, tako napravljenim da olakšava daleke zabačaje. Kao osnovnu strunu na toj mašinici koristim upredenicu debljine 0,08 mm, na čiji kraj vežem fider gumu kako bih malo »omekšao« krutu vezu, tj. učinio sistem elastičnijim i tako smanjio broj spadanja riba sa udice zbog nedovoljno dobre amortizacije... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 470/471-)