Ka­da let­nje že­ge za­vla­da­ju, dnev­ni ri­bo­lov na va­ra­li­cu na na­šim ve­li­kim re­ka­ma ša­ran­skog re­gi­o­na po­sta­je go­to­vo sa­svim ne­pro­duk­ti­van. Oni ko­ji že­le da uspe­šno blin­ke­ri­šu mo­ra­ju da se pri­vre­me­no pre­tvo­re u noć­ne pti­ce i da pre­da­to­re tra­že sko­ro is­klju­či­vo po mra­ku, ka­da su tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha i vo­de ne­što pri­jat­ni­je, a sko­ro sve ri­be ak­tiv­ni­je

Kraj ju­na i po­če­tak ju­la do­ne­li su skup ne­po­volj­nih okol­no­sti za ve­ći­nu vo­ble­ra­ša u Sr­bi­ji. Tem­pe­ra­tu­re su to­kom da­na do­sti­za­le sko­ro 40 ste­pe­ni, a Du­nav, Sa­va i Ta­miš bi­li su ni­ski, bi­stri i pre­to­pli. Je­di­nu šan­su za ko­li­ko-to­li­ko us­pe­šan ri­bo­lov sa oba­le tre­ba­lo je tra­ži­ti no­ću, što su po­tvr­di­li i noć­ni iz­la­sci Be­o­grad­skih bu­cov­dži­ja, či­ji su ulo­vi na na­ve­de­nim re­ka­ma bi­li ra­zno­vr­sni iako su uslo­vi za pe­ca­nje bi­li iz­u­zet­no lo­ši.

Mno­gi ri­bo­lov­ci iz­be­ga­va­ju vo­ble­ri­sa­nje no­ću zbog broj­nih po­te­ško­ća sa ko­ji­ma se ta­da su­sre­ću. Po­naj­pre se ža­le na lo­šu vi­dlji­vost, tj. na či­nje­ni­cu da je te­ško po mra­ku me­nja­ti vo­ble­re, ve­zi­va­ti čvo­ro­ve, ski­da­ti tra­vu sa pak­ti i udi­ca, uoča­va­ti po­zi­ci­ju va­ra­li­ce ili pu­ta­nju stru­ne... Uz to, uvek po­sto­ji opa­snost od sa­pli­ta­nja o pre­pre­ke, kli­za­nja po ka­me­nju, upa­da­nja u bla­to, se­da­nja na ka­tran. Ko­ma­ra­ca je vi­še ne­go po da­nu, a tu je i pre­mor po­sle ne­pro­spa­va­ne no­ći... I sve je­ste ili uisti­nu mo­že bi­ti ta­ko. Ali, s dru­ge stra­ne, pe­ca­nje vo­ble­rom po mra­ku ne­sum­nji­vo do­no­si i uži­va­nje za sva­kog blin­ke­ra­ša i bar dve vr­ste is­ku­sta­va ko­ji­ma se ne tre­ba pre­vi­še na­da­ti pre­ko da­na. Pri­li­ku da ose­ti­mo sna­žne udar­ce pod sa­mim no­ga­ma, »na du­ži­ni šta­pa« ili čak i bli­že, gra­blji­vi­ce će nam, zbog svog opre­za, u bi­stroj i ma­loj vo­di ve­o­ma ret­ko pru­ži­ti za vi­de­la. Mno­ge od ta­kvih na­pa­da so­ma ili smu­đa sva­ki vo­ble­raš du­go pam­ti i pre­pri­ča­va sa naj­ve­ćim uz­bu­đe­njem.

Dru­gu pred­nost noć­nog vo­ble­ri­sa­nja vi­dim u ne­iz­ve­sno­sti, tj. ne­mo­guć­no­sti da se pred­vi­di ko­ja će se vr­sta ja­vi­ti, jer se na iz­gled­nim me­sti­ma ne­ret­ko de­ša­va da na isti tip vo­ble­ra, uz istu teh­ni­ku po­vla­če­nja, ulo­vi­mo npr. i smu­đa, i so­ma, i bu­co­va. Ni­su bi­le neo­bič­ne ni go­di­ne na Ta­mi­šu ka­da su to­kom let­njih no­ći na vo­bler od­lič­no hva­ta­ne i štu­ke, čak go­to­vo na­po­re­do sa smu­đem, na istim te­re­ni­ma. Ta­ko­đe, lov sit­ni­jim kru­ška­stim vo­ble­ri­ma, npr. na Ta­mi­šu ili Ka­ra­šu, to­kom le­ta nam po mra­ku mo­že do­ne­ti prot­fi­ša, kle­na i ban­da­ra, o če­mu smo vi­še pu­ta pi­sa­li u Ri­bo­lo­vu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 380-)