To­kom ve­ćeg de­la pro­le­ća, lov štu­ke na na­šim re­ka­ma bio je, zbog vi­so­kih vo­do­sta­ja i hlad­ne vo­de, ve­o­ma ote­žan ili čak ne­mo­guć, pa je i lo­gič­no to je ve­ći­na vred­ni­jih ulo­va štu­ke ostva­ri­va­na na ba­ra­ma i je­ze­ri­ma ko­je ne­ma­ju di­rekt­nu ve­zu sa te­ku­ći­ca­ma. Vo­do­sta­ji Sa­ve i Dri­ne, naj­ve­ćih re­ka na se­ve­ro­za­pa­du cen­tral­ne Sr­bi­je, sta­bi­li­zo­va­li su se tek na sa­mom kra­ju pro­le­ća, pa smo Zo­ran, Vik­tor i ja od­lu­či­li da ne­ko­li­ko da­na pro­ve­de­mo u po­tra­zi za štu­kom na Sa­vi i nje­nim oto­ka­ma oko ušća Dri­ne.

Na­da­li smo se da će­mo, upr­kos ve­li­kim vru­ći­na­ma na­ja­vlje­nim za taj pe­riod, us­pe­ti da pro­na­đe­mo štu­ku, a mo­žda i da uhva­ti­mo po­ne­kog so­ma, bu­co­va ili smu­đa, ko­jih ta­ko­đe ima na tom te­re­nu.

NA RU­KU NAM JE IŠLO to što su obe po­me­nu­te re­ke tih da­na opa­da­le i po­ste­pe­no se bi­stri­le, što je do­bro za va­ra­li­ča­re­nje štu­ke i osta­lih gra­blji­vi­ca, ali nam na ru­ku ni­ka­ko ni­je išao ve­li­ki skok tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha, zbog ko­ga se u uslo­vi­ma iz­u­zet­no du­gač­kih da­na i vo­da br­zo za­gre­va­la, a i va­zdu­šni pri­ti­sak je uglav­nom bio vi­sok. Već po pr­vom iz­la­sku na vo­du za­klju­či­li smo da je vo­da na ba­ra­ma u pri­o­ba­lju Sa­ve i Dri­ne pri­lič­no to­pla (na­ro­či­to u onim pli­ćim) usled enorm­no vi­so­kih tem­pe­ra­tu­ra za ovo do­ba go­di­ne i da su šan­se za ulov mi­ni­mal­ne čak i u ra­nim ju­tar­njim ča­so­vi­ma. Na­kon po­čet­nog obi­la­ska te­re­na, pro­ce­ni­li smo da tre­ba for­si­ra­ti ži­vi tok Sa­ve i oto­ke, či­ja vo­da još uvek ni­je pre­to­pla (za­hva­lju­ju­ći do­to­ku sve­že vo­de iz re­ke), a ni­vo je do­volj­no vi­sok da omo­gu­ća­va pri­me­nu raz­li­či­tih va­ra­li­ca i teh­ni­ke vo­đe­nja, što je uli­va­lo na­du da bi­smo mo­gli i da ima­mo uspe­ha... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 327-)