Po­sljed­njih go­di­na sve vi­še va­ra­li­ča­ra, pri­je sve­ga sa na­ših ve­li­kih ri­je­ka, za lov smu­đa i dru­gih gra­blji­vi­ca ko­ri­sti tzv. ne­ak­tiv­ne (od en­gle­skog »nou ekšn«/»no ac­tion«) va­ra­li­ce. One, da­ka­ko, pri po­vla­če­nju ne­što ra­de, ali su ime do­bi­le po to­me što ne­u­po­re­di­vo sla­bi­je vi­bri­ra­ju od kla­sič­nih še­do­va (ko­ji se za­vr­ša­va­ju »pe­čur­kom«) ili tvi­ste­ra, tj. vje­štač­kih ma­ma­ca tejl ti­pa, sa zad­njim kra­jem na­lik zna­ku pi­ta­nja. Pr­ve ta­kve še­do­ve (Lun­ker City Fin-S Fish od oko 7 cm, sa re­pom ob­li­ka zmij­skog je­zi­ka) do­bio sam još pri­je ne­ku go­di­nu od jed­nog ko­le­ge na dar, a ka­ko vo­lim da eks­pe­ri­men­ti­šem sa no­vim va­ra­li­ca­ma, mon­ti­rao sam ih na džig gla­vu i ba­cao u sav­skom pri­sta­ni­štu sa vi­so­ke oba­le. Iako sam u jed­nom pe­ri­o­du na njih do­bro lo­vio i smu­đa i štu­ku, ne­ka­ko sam ih ma­lo-po­ma­lo za­bo­ra­vio, i bez ob­zi­ra na to što su ne­ki mo­ji dru­go­vi na ta­kve va­ra­li­ce uspje­šno »ver­ti­ka­li­sa­li« iz čam­ca no­še­nog sna­gom to­ka, ni­sam obra­ćao pre­vi­še pa­žnje na njih sve dok ni­sam od glav­nog ured­ni­ka do­bio za­da­tak da na­pra­vim ovaj pri­log.

PRI­JAT­NO SAM SE IZ­NE­NA­DIO ka­da sam ko­pa­ju­ći po ku­ti­ja­ma ko­je sko­ro ni­ka­da ne no­sim na vo­du na­šao vi­še ne­ak­tiv­nih va­ra­li­ca re­no­mi­ra­nih fir­mi (Ber­kley Mann's itd.), i to raz­li­či­tih de­ko­ra, ve­li­či­na i ob­li­ka, sa re­pom u ob­li­ku da­bro­vog, za­tim sa lo­pa­ti­com, »vi­lju­škom«, špi­cem itd. Pri­do­dao sam im po ne­ko­li­ko naj­po­zna­ti­jih do­ma­ćih vje­štač­kih ma­ma­ca ovog ti­pa – Or­ka Oska­ra i Smu­ki La­stu i kre­nuo u ak­ci­ju.

Na­kon što smo Pre­drag Be­ro­nja Ba­ta i ja pri­pre­mi­li ča­mac za pe­ca­nje, moj ko­le­ga se la­tio mre­ži­ce ne bi li uhva­tio ka­kvog ke­de­ra za mu­va­nje, a ja sam po­sma­tra­ju­ći una­o­ko­lo pri­mje­tio da ne­ka gra­blji­vi­ca ju­ri mlađ u pri­o­ba­lju. Bez ika­kvog re­zul­ta­ta sam de­se­tak pu­ta za­ba­cio raz­li­či­te va­ra­li­ce, a ka­da se na po­vr­ši­ni iz­ba­cio prot­fiš, shva­tio sam da su mam­ci ko­je sam do ta­da nu­dio pre­ve­li­ki. Ka­ko kao za inat ni­sam pri ru­ci imao baš ni­jed­nu mu­ši­cu ni­ti ma­lu va­ra­li­cu, ot­ki­nuo sam re­pić sa go­re­po­me­nu­tog Lun­ker City Fin-S Fis­ha, spre­mlje­nog za ver­ti­kal­no dži­go­va­nje, na­vu­kao ga na ma­lu udi­cu sa olov­nom gla­vom od če­ti­ri gra­ma, ba­cio ka oba­li i po­čeo da ga pri­vla­čim uz ma­lo ži­vlje cim­ka­nje. Ubr­zo sam uhva­tio prot­fi­ša, znat­no ma­njeg od onog kog sam ne­ki mi­nut ra­ni­je vi­dio na po­vr­ši­ni, ali je i to bi­lo do­volj­no da do­bi­jem do­dat­ni elan za eks­pe­ri­men­ti­sa­nje sa ne­ak­tiv­nim gu­ma­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 330-)