Smu­đa, so­ma i štu­ku naj­ra­di­je i naj­če­šće lo­vim na ve­štač­ke mam­ce. Kao i svim dru­gim va­ra­li­ča­ri­ma, i me­ni se u vi­še na­vra­ta de­ša­va­lo da te gra­blji­vi­ce kla­sič­no vo­đe­ni džig ne­će da uzmu ni za ži­vu gla­vu ili ga na­pa­da­ju ta­ko da ga sa­mo gric­nu, uda­re ili od­gur­nu, ali ga ne uzi­ma­ju u usta, pa ih ni­je mo­gu­će uhva­ti­ti ni mo­men­tal­nom kon­trom ni od­lo­že­nom. Ide­ju ka­ko da po­stu­pim u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma do­bio sam gle­da­ju­ći je­dan ne­mač­ki DVD o ri­bo­lo­vu na nou-ekšn še­do­ve, odig­nu­te tek ko­ji cen­ti­me­tar od dna.

Le­nje gra­blji­vi­ce su ih uzi­ma­le, iako su se mr­da­li tek to­li­ko ko­li­ko su ta­la­si lju­lju­ška­li ča­mac. Po­mi­slio sam, na­i­me, da bi pre­da­to­ri­ma ta­ko le­tar­gič­nim da ih pri­vla­či sa­mo sla­bo po­kre­tan plen, ko­ji ih prak­tič­no uda­ra po no­su, još za­ni­mlji­vi­ji od va­ra­li­ce mo­gao bi­ti ke­der oka­čen na džig udi­cu i do­dat­no pri­čvr­šćen po­mo­ću ko­ma­da ba­kar­ne ži­ce pro­vu­če­ne kroz gla­vu. Ta­kav ma­mac, po­nu­đen ver­ti­kal­nim dži­go­va­njem, gra­blji­vi­ca­ma du­go leb­di pred oči­ma, pri tom se tek s vre­me­na na vre­me ne­znat­no mr­da­ju­ći, a ta teh­ni­ka nam omo­gu­ća­va da sa njim ima­mo di­rek­tan kon­takt i da efi­ka­sno kon­tri­ra­mo istog tre­na ka­da ose­ti­mo da se na­šao u če­lju­sti­ma pre­da­to­ra. Kao što sam i pret­po­sta­vio, ova pre­zen­ta­ci­ja da­je ri­bu – pre sve­ga smu­đa – i u ne­kim slu­ča­je­vi­ma ka­da one stan­dard­ne oma­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 330-)