Velike deverike, kao i trofejni primerci većine drugih vrsta bele ribe ne hvataju se lako, niti svakodnevno ni na natprosečno bogatim terenima. Loviti ih predstavlja izazov za većinu plovkaroša i dubinkaša sa voda ciprinidnog regiona, a mnogi se slažu da je oprezne, ćudljive i nepredvidljive lopatare često teže selektivno pecati nego šarane. Ali, daleko od toga da je to nemoguća misija, naročito ako joj pravilno pristupimo. U tekstu koji sledi pokušaću da vam dam neke osnovne smernice koje bi vam mogle pomoći da ovog leta dođete do trofejne jedinke.
MESTO (ČEKANJE ILI TRAŽENJE). Populacija krupnih deverika nije svuda ista, a zavisi kako od prirodnih uslova (tipa i veličine vode, količine hrane, strukture ribljeg fonda...), tako i od ribolovnog pritiska. Na velikim rekama i jezerima ukupno uzev ima mnogo više krupnih primeraka nego na malim. Ali, na većim vodama, a pogotovo na rekama, dobra mesta nije lako pronaći. Informacije sa terena mogu nam biti prvi putokaz u potrazi za potencijalno izdašnom lokacijom, ali ih ne treba uvek uzimati zdravo za gotovo, jer to što se negde veće jedinke ne love uopšte ili se love krajnje sporadično ne mora uopšte značiti da ih nema ili da su retke. Moguće je, naime, i to da niko nije pokušao da peca na pravi način ili u pravo vreme (na nekim revirima se, primera radi, veći komadi javljaju samo u jednom delu sezone, ili po tačno određenom nivou vodostaja, ili isključivo u jedno te isto doba dana).
Iako važi za ribu dna, deverika i te kako ume da se povremeno otisne u gornji »svet«, tj. da se u potrazi za hranom digne u srednji sloj vode, pa čak i na samu površinu. U dubini, uz brežine i podvodne platoe, ona traži zaklon i miruje, ali se najradije i najčešće hrani na platoima i prelaznim pozicijama... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 327-)