Jo­vi­ca Mi­lo­še­vić zva­ni Zec ri­bo­lo­vom je po­put svih »Ka­na­la­ca« (mo­ma­ka iz ko­sto­lač­kog na­se­lja Ka­nal) po­čeo da se ba­vi u naj­ra­ni­joj mla­do­sti, a on­da je zbog fud­ba­la za­po­sta­vio svoj omi­lje­ni ho­bi.

– Dok sam ak­tiv­no igrao, ni­sam imao vre­me­na za pe­ca­nje. Fud­ba­lom se sa­da ba­vi moj sin Ste­fan, ko­ji igra za Par­ti­zan i re­pre­zen­ta­ci­ju Sr­bi­je, a ja sam se u me­đu­vre­me­nu u pot­pu­no­sti po­sve­tio ri­bo­lo­vu – pri­ča Jo­vi­ca.

Va­ra­li­ča­re­nje je nje­go­va omi­lje­na di­sci­pli­na, a naj­ra­di­je lo­vi smu­đa, kog je po­čeo da pe­ca za­hva­lju­ju­ći po­koj­nom ku­mu Dra­go­sla­vu, ko­ga su svi lo­kal­ni ri­bo­lov­ci zna­li kao Dra­ge­ta šo­fe­ra. On je bio je­dan od pr­vih pra­vih ko­sto­lač­kih smu­đa­ro­ša, a kao i svi osta­li maj­sto­ri te ge­ne­ra­ci­je pe­cao je na ke­de­ra.

– Me­ne je još ta­da vi­še pri­vla­či­lo va­ra­li­ča­re­nje, ali u po­čet­ku ni­sam imao baš mno­go uspe­ha. Me­đu­tim, bio sam upo­ran i br­zo sam po­čeo da hva­tam vi­še smu­đe­va od mno­gih ko­le­ga »ke­de­ra­ša«, ko­ji su pe­ca­li na mu­va­nje ili kla­sič­nom du­bin­kom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 327-)